Predsednica Republike Kosova, gospođa Atifete Jahjaga obratila se Forumu „Seksualno nasilje u sukobu i van njega“ koji je organizovala Fondacija za blagostanje društva, predsednice Malte, Marie Louise Coleiro Preca. Ovaj forum je organizovan povodom državne posete predsednice Jahjaga Republici Malti.
U nastavku možete naći govor predsednice Jahjaga:
Dame i gospodo,
Draga predsednice,
Posebno je zadovoljstvo za mene što imam mogućnost da se obratim na ovom bitnom forumu na kojem se diskutuje o jednom od najtiših sredstava rata, o seksualnom nasilju, sredstvu koji uništava živote nedužnih građana u čitavom svetu.
Kao što znate, ovo je jedno od pitanja koje mi je blisko srcu, jer je ovom dotaklo moje društvo, ne toliko vremena ranije, sejući seme duboke patnje i bola u živote žrtava i u celo društvo.
Seksualno nasilje je korišćeno kao ratno sredstvo na Kosovu, nad hiljadama žena i muškaraca sa ciljem da se nad nedužnim građanima uspostavi strah i potlačenost, etničko čišćenje, podređenost muškaraca kao i da se čitavo društvo ogoli od njegovih ljudskih vrednosti.
Oko dvadeset hiljada nedužnih građana u sebi drže rane užasnih dela seksualnog nasilja koja su izvršena od strane srpskih snaga, koje su njihova tela pretvorila u ratna polja radi političkih koristi.
I dok mi napredujemo kako bismo ponovo izgradili našu budućnost iz ruševina uništenja i nemerljivog ljudskog bola, boreći se sa mnogim izazovima izgradnje jedne mirovne, stabilne i sigurne države, mi smo žrtve ovog užasnog zločina ostavili da se same bore protiv tela, izolacije i društvenog izuzimanja bez potrebne institucionalne i društvene podrške.
Neviđeni zločini izvršeni nad njihovim telima glasno govore o jednom strašnom zločinu, ali mi smo kao društvo retko spremni da čujemo tu patnju, koja je bila veoma teška za nas da je čujemo.
U prvim danima mog mandata kao predsednice Kosova, ja sam otišla da se sastanem sa grupom žena koje su preživele seksualno nasilje tokom rata. Bola sam svedok činjenice da se za njih rat još uvek nije završio. Sećanja na zločine su još uvek bila sveža i užas je još uvek teretio njihova leđa,.
Razgovarala sam sa ženama aktivistkinjama, koje su podigle glas za pravdu i priznanje preživelih, slomljenog srca zbog onog što sam videla, ali odlučna da donesem promenu i da zajedno radimo na tome da razbijemo ovaj zabrinjavajući tabu koji je držao kao taoca budućnost preživelih kao i budućnost čitavog našeg društva. Odlučila sam da rukovodim socijalnim i institucionalnim diskursom prema pružanju prava preživelim i priznanju njihove žrtve.
7. marta 2014. godine osnovala sam Nacionalni savez za preživele seksualnog nasilja tokom rata kako bih pružala institucionalno struktuiran odgovor.
Ponosno se sećam prvog dana rata Nacionalnog veća, jer taj dan obeležava prvi put kada smo kao institucije i kao društvo izrazili našu nepokolebljivu spremnost da razbijemo ovaj tabu, da se borimo protiv stigme koja još uvek okružuje preživele i da neprekidno radimo kako bismo ih tretirali isto kao i ostale kategorije proizišle iz rata, s poštovanje i dostojanstvom, kako bismo poštovali njihovu žrtvu.
Dana, su preživeli zadobili pravo zakonskog priznanja, razbili smo tabu i osim toga oni su i pronašli podršku prijatelja u celom svetu, ljudi kao što ste vi, koji čuju njihov glas i koji podržavaju njihov zahtev za pravdu.
12. juna prošle godine, na Dan oslobođenja Kosova, Priština je postala glavni grad prava preživelih seksualnog nasilja tokom rata, putem umetničke izložne „Mislim na tebe“, umetnice Alketa Xhafa Mripa i producentkinje Anna Di Lellio, kada je zeleno polje prištinskog stadiona bilo prekriveno sa pet hiljada haljina i suknji koje si glasno govorile o neljudskim delima koja si izvršena nad ženama naše zemlje i koje traže priznanje i kažnjavanje ovog ratnog zločina.
I dok sam hodala stadionom među hiljadama haljina, videla sam dve suknje koje su na sebi imale poruke, a koje su mi slomile srce, na jednoj od njih je pisalo: „Ja imam jedan gorki doživljaj“, a na drugoj: „Ova suknja u sebi drži jednu priču koja je zatvorena od proleća 1998. godine“.
Danas se ove suknje nalaze obešene u Kancelariji predsednika Kosova, kako bi smo se sećali žrtve hiljade žena i muškaraca, a šta više da bi nas podsećale na obavezu koju imamo prema njima, da ih tretiramo uz dostojanstvo.
Poštovane dame i gospodo,
Tokom godina sam čula priče priče žena čiji se snovi da postanu majke nikada nisi ostvarili jer su one izgubile još nerođenu decu zbog neljudskog nasilja koje je izvršeno nad njima.
Čula sam priče majke koje su bile svedoci silovanja, tuče i mučenja njihovih ćerki, pred njihovim očima, priče žena koja su seksualno zlostavljane na nezamislive načine pred očima njihovih muževa, njihovih očeva, pred očima celog sela. Priče o maloj deci koja nisu preživela ova neljudska dela. Priče žena koje su izgubile njihovu decu zbog sramote od ovog zločina, priče žena i mladih devojaka koje su ostavljene sa flekom srama koja je postavljena duboko u njihovim telima.
U svim tim pričama sam takođe postala svedok hrabrosti mladih devojaka i žena, koje su i nasuprot svemu tome našle snagu da ponovo izgrade njihove živote, da se staraju o njihovoj deci i njihovim porodicama, koje se svakoga dana bore sa užasima koje su preživele i koje se nikada ne predaju. Žene koje ohrabruju jedna drugu da prežive i koje jedna drugoj govore da su one heroine našeg društva.
Njihova snaga i hrabrost mi daju nadu da će se njihova odlučnost za narodno i međunarodno priznavanje ovog zločina, traženje pravde s njihove strane i zahtev za mir, čuti.
Još uvek imamo mnogo toga da uradimo kako bismo im pružali pravdu koju zaslužuju. I 17 godina nakon završetka rata, još uve nijedna osoba nije kažnjena za zločine seksualnog nasilja koji su izvršeni na Kosovu, ali, mi smo i dalje odlučni da izvršimo naše institucionalne i društvene obaveze i da tražimo pravdu za preživele.
Dame i gospodo,
Mi vodimo bitke koje smo nekada pobedili. Mi smo se oslobodili ropstva, ali naše devojke su i dalje robovi.
Mi nikada nismo mislili da ćemo biti svedoci užasnih scena žena i devojaka koje su vezane lancima, seksualno zlostavljane, na užasne načine i koje su podavane kao seksualno roblje. To se svakoga dana vrši od strane ISIS-ovih vojnika.
Videći do sada neviđene zločine koji ogoljavaju žene, devojke i decu od njihovoh identiteta, mi oh ostavljamo osramljene, dok se izvršioci tih dela slobodno kreću u kulturi nekažnjavanja za dela koja su izvršili.
Jasno mogu da kažem da nisu samo one žrtve koje plaćaju cenu nepravde koja je nad njima izvršena ovim ratnim sredstvom, takođe pati i celo društvo.
Mi možemo zaustaviti ovo ratno sredstvo koje svakoga dana uništava živote u raznim delovima sveta, koje uništava srž naše ljudskosti; ali mi treba da delujemo zajedno i da se borimo protiv ove kulture nekažnjavanja.
Želim da se zahvalim predsednici na organizaciji ovog događaja i svima vama koji ste došli da pružite podršku u traženju mira i pravde za preživele seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu i u celom svetu.
Mi ne možemo promeniti prošlost preživelih seksualnog nasilja u sukobima, ali možemo se osigurati da im obezbedimo pravdu. Šta više, možemo da se osiguramo da ćemo zaustaviti seksualno nasilje u sukobima jednom zauvek. Pridružimo se ovom događaju i zaštitimo našu humanost.
Hvala vam!