Predsednica Republike Kosova, gospođa Atifete Jahjaga, održala je govor povodom prikazivanja dokumentarca „Mislim na tebe“ umetnice Alketa Xhafa Mripa, i producentkinje Anna di Lellio na Univerzitetu NYU u Vašington DC-u. Ovaj događaj je organizovala Ambasada Kosova u Sjedinjenim Američkim Državama, Grupa žena u spoljnoj politici u NYU u Vašington DC-u.
Tim povodom ona je rekla:
Dragi studenti,
Dame i gospodo,
Veliko je zadovoljstvo da vam se obratim na ovom događaju koji je obelodanio težak deo nove kosovske istorije. Pre samo 17 godina, Kosovo je izašlo iz jednog užasnog rata, koji je rezultirao sa milion izbeglica, hiljade izgubljenih života, jezivim materijalnim razaranjem i hiljadama nezamislivih žrtava nasilja i seksualnog zlostavljanja.
I dok smo napredovali u ponovnoj izgradnji naše budućnosti, nad pepelom razaranja i bezmerne ljudske patnje, trudeći se da nađeno rešenje za mnoge izazove oko izgradnje nove mirovne, stabilne i sigurne zemlje, mi smo kao društvo preuzeli postupke da ispoštujemo žrtvu svih građana koji su dali sve za oslobođenje i slobodu.
Mi smo odali počast svim ženama i muškarcima koji su pružali ruku pomoći u najteža vremena i snažnoj podršci svih država prijatelja, koje su zaustavile genocid na Kosovu i koje su nam pružale mogućnost za jedan život u miru u slobodi.
Mi smo to uradili gradeći državu izjednačenu u građanskim principima, garantujući i poštujući prava svih građana, bez etničke, verske ili rodne razlike, jer mi smo jako dobro znali koliko je sveta zaštita ljudskih prava, i mi smo kao društvo patili čitavih decenija od nedostatka njihovih poštovanja.
Ali i nasuprot svom neumornom radu tokom svih ovih godina, da izgradimo naše društvo nama je bilo jako teško da tretiramo jednu tešku posledicu rata, koja je pogodila dostojanstvo devojaka, naših sestara i majki, preobraćujući njihova tela u ratna polja.
Seksualno nasilje je korišćeno kao ratno sredstvo na Kosovu prema hiljadama žena i muškaraca, sa ciljem da se uspostavi osećanje straha i potlačenja kod nedužnih građana, korišćeno je kako bi se podstaklo etničko čišćenje, kako bi se ponizili muškarci, kako bi se celo jedno društvo ogolilo od njegovih ljudskih vrednosti i kako bi se zasejalo seme patnje i bola delimično i u životima žrtava i njihovih porodica, nad svima nama.
U prvim danima mog mandata kao predsednice Kosova ja sam otišla da se sastanem sa grupom žena žrtvama seksualnog nasilja tokom rata. One su me srdačno dočekale i otvorile su mi njihova srca.
Užasi koje su njuhova tela preživela govorila su glasno o ovom neljudskim zločinima, koja su nas pozivala sve nas da ustanemo i da tražimo pravdu za žrtve, da tražimo kaznu za izvršioce ovih dela, i da zaustavimo upotrebu ovog ratnog sredstva. Njihove priče se tako reći nisu nikada čule van zidova organizacije gde su se obučavale i u većini slučajeva ih nikada nisu podelile ni sa kim.
Užasan zločin seksualnog nasilja je žrtve držao zarobljenim u užasima koje su preživele, ućutane, stigmatizovane i osramljene od strane celog društva.
Mi nismo shvatili da birajući tišinu, mi kao pojedinci, kao društvo i kao institucije postajemo deo nepravde koja je nad njima izvršena.
Kada sam se tog dana vratila u kancelariju, slomljenog srca i užasnuta svim tim, nisam mogla da i dalje prihvatim tu ćutnju koja je okruživala ovaj problem. Odlučila sam da je vreme da rukovodim naše društvo prema pronalaženju puta kako bismo tretirali ovaj deo naše zajedničke istorije, kako bismo promenili socijalni i institucionalni diskurs koji smo održavali godinama za redom.
Pre dve godine, ja sam posebnim dekretom, osnovala Nacionalni savet za preživele seksualnog nasilja tokom rata, mehanizam bez presedana, koji je oko sebe okupio sve sektore društva, državne institucije, organizacije civilnog društva i međunarodne organizacije sa zajedničkim ciljem da preduzmu sve potrebne korake kako bi preživelim pružali zakonsko priznanje, psiho-socijalni podršku, pristup pravdi, pristup ekonomskim izvorima i iznad svega, priznavanje od strane celokupnog društva i celog sveta zločina koji je nad njima izvršen.
S ponosom se sećam prvog sastanka Nacionalnog saveta 7.03.2014. godine, kada samo jednoglasno, po prvi put kao institucije i kao društvo izrazili našu odlučnost da razbijemo tabu koji je okruživao ovo pitanje dugo vremena, da se borimo protiv stigme koja jjoš uvek okružuje njih i kako bismo neumorno radili u njihovom tretiranju kako smo tretirali u druge kategorije rata, uz poštovanje i sa dostojanstvom prema njihovoj žrtvi.
12.06. prošle godine, na Dan oslobođenja, cela zemlja se probudila izmenjenom stvarnosti. Stadion u Prištini je bio prekriven hiljadama haljina, koji su sadržale priče zločina seksualnog nasilja koje su izvršene nad nedužnim ljudima, zločin o kojem ne možemo da ćutimo.
Umetnička izložba „Mislim na tebe“, umetnice ALketa Xhafa Mripa i producentkinje Anna di Lellio su donele snažan glas svih žrtava, solidarnost bez presedana i žena i muškaraca iz svakog kutka zemlje i van nje, koji su odgovorili na poziv da poklone jednu haljinu za ovu umetničku postavku.
Uz pomoć Nacionalnog saveta, organizacija žena i aktivistkinja, vladinih organizacija, običnih ljudi i mnogobrojnih partnera, mi smo videli umetnički zahtev za pravdu od strane Alkete i Anne koji je postao pokret koji je prevazišao granice naše države, pokret koji je govorio otvoreno o seksualnom nasilju kao ratnom sredstvu, koji je tražio pravdu za sve preživele na Kosovu i u svetu.
Taj dan će zauvek ostati svež u mom pamćenju, jer putem univerzalnog jezika umetnosti mi smo se kao društvo ujedinili, saslušali smo priče jedni-drugih o jednom užasnom ratnom zločinu i izrazili smo našu odlučnost da pružamo mir svim preživelim.
I dok sam koračala stadionom, između hiljada haljina, naišla sam na dve suknje, koje su na sebi imale ispisane dve poruke koje su mi slomile srce: na jednoj od njih je pisalo: „Ja imam jedno gorko iskustvo“, a na drugoj „Ova suknja drži u sebi jednu priču koja je bila zatvorena od proleća 1998. godine“.
Dana, te dve suknje su okačene na zidovima Kancelarije predsednika Kosova, kako bismo se sećali žrtve hiljade žena i muškaraca, ali iznad svega kako bismo se setili da je naša obaveza da ih dostojanstveno tretiramo.
Danas, svim preživelim kaže, nije krivica nad vama i mi ćemo nastaviti da se borimo za pravdu za vas. Zahvaljujem se Alketi i Ani na ovoj jakoj umetničkoj izložbi koji nas je sve učinio ponosnim.
Dragi studenti,
Dame i gospodo,
Tokom godina sam čula priče žena, čiji se snovi da postanu majke, nikada nisu ostvarili jer su one izgubile još nerođenu decu zbog neljudskog nasilja koje je izvršeno nad njima.
Slušala sam priče majki, koje su bile svedoci silovanja, tuče i mučenja njihovih ćerki, pred njihovim očima, priče žena koje su seksualno zlostavljane na nezamislive načine pred njihovim muževima, očevima, pred celim selom. Priče male dece koja nisu preživela ova neljudska dela. Priče žena koje su izgubile njihove porodice zbog sramote ovog zločina, žene, mlade devojke koje su ostavljene sa flekom na telu koja je smeštena duboko u njihovim telima.
Iz svih tih priča, postala sam svedok hrabrosti mladih devojaka i žena, koje su nasuprot svemu našle snagu da izgrade njihove živote, da se staraju o deci i o njihovim porodicama, koje se svakoga dana bore sa užasima koje su preživele i koje se nikada neće predati. Žene koje ohrabruju jedna drugu da šrežive i koje govore jedna drugoj da su one heroine našeg društva.
Takođe dam čuča priče snažni žena koje su putem njihove odlučnosti pružale podršku preživelim od završetka rata i podigle su glas i onda kada niko nije pokazao volju da ih sasluša.
Kažem preživelim da su one zaista heroine i izražavam im duboku zahvalnost u ime društva svim ženama i muškarcima koji su se neprekidno borili za njihova prava.
Nadam se da ćete gledajući ovaj dokumentarac o snažnoj umetničkoj izložbi „Mislim na tebe“, shvatiti visok stepen ovog strašnog ratnog zločina koji se dogodio na Kosovu i da ćete sa sobom poneti snagu i hrabrost preživelih.
Mi možemo zaustaviti ovo ratno sredstvo, koje svakoga dana uništava živote u različitim delovima sveta, koji uništava srž naše ljudskosti: ali mi treba da delujemo zajedno i da se borimo protiv kulture nekažnjavanja.
Nama je kao društvu bilo potrebno vremena da pronađemo pravi put. Prve prijave od strane tri žene za zakonsko priznavanje statusa žrtve seksualnog nasilja tokom rata, primila sam proše nedelje, 17 godina nakon završetka rata.
Takođe, 17 godina nakon završetka rata, još uvek nijedna osoba nije kažnjena za zločine seksualnog nasilja koji su vršeni na Kosovu.
Ali, mi danas ne ćutimo, danas govorimo glasno za preživele. Danas tražimo pravdu.
Želim da se zahvalim organizatorima ovog bitnog događaja, ambasadu Kosova u Vašingtonu D.C., jer su narod i američka Vlada uvek bili uz nas, i u naša najteža vremena. Ja sam počastvovana i zadovoljstvo mi što vidim da imamo vašu podršku u ovom našem traženju mira i pravde.
Mi ne možemo da izmenimo prošlost, ali možemo da radimo zajedno i da garantujemo jednu bolju budućnost za svakoga. Verujte u vašu snagu da donosite promene.
Hvala vam.