OpEd u The Economist-u predsednice Republike Kosovo Vjose Osmani
Umirenje autokrata danas, samo ih ohrabruje sutra. Ustupci tiranima nikada nisu privremeni i nikada ne donose trajni mir.
Evropski kontinent je u krizi jer je Vladimir Putin odlučio da naruši suverenitet Ukrajine do te mere da negira njen teritorijalni integritet i pravo na postojanje. Predsednik Rusije vodi opasnu imperijalističku politiku koja dozvoljava jednoj državi da bira sudbinu druge države samo zato što ima vojnu moć.
Ovaj rat je Putinov način da se demokratski svet stavi na iskušenje i pokušaj da se slomi naš demokratski duh. Ali umesto toga, rat u Ukrajini je ujedinio demokratski svet na način koji nije viđen čitavih decenija. Način na koji mi – bilo da smo male ili velike zemlje – nastavljamo da reagujemo na ovu situaciju odrediće ne samo budućnost Ukrajine, već budućnost Evrope i sveta. Bilo koji odgovor se ne odnosi samo na narod Ukrajine, već i na to u kakvom svetu želimo da živimo i koju zajedničku poruku treba da pošaljemo autokratama svuda.
Jezive slike nehumanih napada na nedužne ukrajinske civile i hrabrog otpora onih koji se bore za svoje živote i odbranu njihove države su težak podsetnik na mračnu prošlost za narod Kosova.
Za nas su ovi prizori veoma poznati i sveži. Ne stojimo samo uz Ukrajinu, mi stojimo uz naše NATO saveznike i one koji žele da vide da demokratske vrednosti cvetaju širom sveta, jer to predstavlja mnogo više od borbe jedne zemlje ili naroda protiv tiranije.
Kosovo veoma dobro zna posledice ustupaka na račun nevinog naroda. Nereagovanje na Slobodana Miloševića je rezultiralo brojnim krvavim ratovima u bivšoj Jugoslaviji praćenim genocidnim režimom, a sve u ime fašističkih želja za stvaranjem „Velike Srbije“. Nasilje je dovelo do stotina hiljada smrti, silovanja desetina hiljada žena i raseljenja miliona ljudi.
Sve se ovo dogodilo pred očima sveta. Na sreću, NATO i svet su nam pritekli u pomoć 1999. godine, okončavši genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene nad narodom Kosova. Ali danas smo ponovo svedoci flagrantnog kršenja međunarodnog prava, varvarske i brutalne agresije na Ukrajinu i njen nedužni narod i potencijala za mnogo veći rat u Evropi i šire.
Pošto su oči sveta s pravom uprte u Ukrajinu, ovde u srcu Evrope imamo još jednu značajnu pretnju koja vreba ispod površine. Putin ima svoje kandže duboko i čvrsto zarivene u naš region kroz uticaj koji vrši na svoj satelit, Srbiju, koja je intenzivirala napore da destabilizuje Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru.
Odnos Rusije sa najproblematičnijim i najagresivnijim liderima na Zapadnom Balkanu, odnosno srpskim Aleksandrom Vučićem i liderom bosanskih Srba Miloradom Dodikom, nije tajna. Nivo vojne i političke podrške koju Rusija posebno nudi Srbiji je značajan i trebalo bi da alarmira od Ankare do Londona i od Berlina do Vašingtona.
Srbija je 2012. godine, pre dolaska Vučića na vlast, sa svojim istočnim saveznikom izvela dve vojne vežbe. Posle skoro decenije njegovog rukovođenja, broj ovih vrsta aktivnosti je eksponencijalno rastao. Partnerstvo dve zemlje je toliko važno za obe strane, a nabavka i donacija teškog naoružanja toliko značajna, da je Moskva otvorila kancelariju odbrane u Beogradu i takozvani „humanitarni“ centar u Nišu o kojem postoje veliki znaci pitanja u vezi sa navodnom misijom. Nije ni čudo što je Ministarstvo odbrane SAD-a izjavilo da Srbija pruža „najpogodniji ambijent“ za ruski uticaj u našem regionu.
Dakle, direktno odbijanje sankcija Rusiji od strane Srbije nije iznenađenje i otkriva gde je njena prava lojalnost. Sada je vreme da jasno govorimo o tome gde se nalazimo: Kosovo i njegovi partneri širom sveta su na strani Ukrajine, dok je Srbija izabrala da stane na stranu Putina.
Poslednjih godina, uprkos tome što je lažno govorila o evropskim vrednostima, Srbija je povećala svoju političku, vojnu i ekonomsku saradnju sa Rusijom do nivoa koji nikada ranije nije viđen, čak ni pod Miloševićevim režimom. Prelazak Srbije prema autokratiji odvijao se postepeno i, što je najvažnije, namerno. Ostavljena dugo neosporena, a ponekad čak i prihvaćena, Srbija danas predstavlja značajnu pretnju stabilnosti u Evropi. To je već vidljivo u svim međunarodnim indeksima za demokratiju, medije i slobode. Pad rejtinga Srbije svedoči o njenoj sve više autokratskoj tendenciji.
To dokazuju i neopravdani postupci Srbije oko pitanja registarskih tablica za vozila prošle godine. Za razliku od sporazuma potpisanih u Briselu, Srbija je skoro deceniju tražila da se pri ulasku u Srbiju skinu kosovske registarske tablice, a zatim zamene privremenim. U oktobru je Kosovo, kao ravnopravna strana u dijalogu, uz posredovanje EU, uspostavilo reciprocitet. Vlada u Beogradu je požurila da rasporedi ruske tenkove i borbene avione MiG na našoj granici, gde se brzo pojavio ruski ambasador da da blagoslov ako srpske snage uđu na Kosovo.
Slično tome, kada je čitav naš region prošle godine učestvovao u vojnoj vežbi NATO-a – „Defender-Europe 21“ – u kojoj su učestvovali partneri iz cele Evrope, Srbija je bila jedina zemlja koja nije učestvovala, već je nasuprot istovremeno izvela vojnu vežbu sa Rusijom na svojoj teritoriji.
Suočeni sa ovim razvojem događaja, konstantno umirivanje Vučića od strane nekih i dalje predstavlja ozbiljnu zabrinutost i pretnju miru.
Događaji u Ukrajini su podsetnik da nikada ne treba da budemo ravnodušni prema autokratiji ili kada su naše vrednosti i saveznici ugroženi. Ne radi se samo o „nama“ ili „njima“, već je to podsetnik za sve da je pretnja demokratiji u jednoj zemlji pretnja svima nama.
U našem delu sveta mir i stabilnost su postignuti uz velike žrtve, uključujući i gubitak mnogih nevinih života. Moramo učiniti sve da očuvamo mir, a to znači da moramo govoriti istinu i kada se svakodnevno suočavamo sa agresijom našeg suseda Srbije.
Ovaj članak je objavljen u „The Economist-u“ 14. marta 2022. godine