Profesore Sejdiu!
Poštovani prisutni!
Poštovani g. Arduç!
Poštovani dekane g. Puka!
Gđo Richardson!
G. Ogasavara!
Veoma drage kolege, profesori i nastavnici!
Poštovani učesnici!
Posebno mi je zadovoljstvo što danas učestvujem na ovom forumu koji su zajedno organizovali UNHCR i Pravni fakultet Univerziteta u Prištini. Jer ovaj forum postavlja jedno od najosetljivijih pitanja za moderna društva i mogućnost je stvaranja političke i društvene kohezije po pitanju izbeglica. S toga, cenim vaš poziv i mogućnost da diskutujemo o našim iskustvima, ali i o našoj tački gledišta o ovom pitanju.
Pre oko 23 godine, svako od nas, skoro milion građana Kosova, iskusio je tužan i težak osećaj biti izbeglica. Jedan od najtežih osećaja i doživljaja koje neko može doživeti. Možda na samom početku treba da kažem da nas je to iskustvo sve naučilo da niko ne bira da bude izbeglica, međutim da svako može postati izbeglica.
Zato moram pomenuti, da dok je Kosovo prolazilo kroz razne istorijske izazove, a među najtežima je bilo suočavanje sa bolnim iskustvom progona, ubistava, mnogobrojnih masakra i masovne deportacije više od milion njegovih građana, pored toga što u nama oživljava sećanja na devedesete godine i podstiče duševni bol, takođe nas tera da cenimo našu današnju ulogu koju imamo u sprečavanju takvih situacija ili u podršci koju može pružati svako od nas svakoj izbeglici bilo gde da se on ili ona nalazi. Jer pitanje izbeglica i raseljenih lica predstavlja i ljudsku dimenziju za nas, a ne samo međunarodnu pravnu obavezu.
Stoga želim da se usredsredim upravo na ovaj segment uzimajući u obzir i naše iskustvo, koje nas čini izuzetno osetljivim na ugrožavanje ljudskih prava i sloboda izbeglica, ali i azilanata. Kao ratnim izbeglicama, nama je pružana ruka pomoći od strane mnogih miroljubivih država u svetu, koje su nam otvorile vrata, u vreme kada smo bili izloženi nestajanju kao narod i kada se i nada činila dalekom, skoro izgubljenom. Ali, danas smo ovde, slobodni i odlučni u tome da doprinesemo da se takve situacije, kao ona naša 1999. godine ne ponavljaju, svesni da se danas može tražiti da mi pružamo ruku drugim izbeglicama i raseljenima, čija su ljudska prava možda povređena, kada su ona često povređena i od strane samih njihovih država i kada im je jedini pokrivač nebo. Zato, najmanje što mi sada možemo uraditi, jeste da pružamo naš doprinos, da pružamo utočište licima koja su primorana da napuste njihove kuće i zemlje, čija nada u život danas, kao i u blagostanje sutra, zavisi i od postupaka koje mi preduzmemo kao društvo.
Ali, nezavisno od te pružane ruke i pomoći koju možemo pružati u jednom određenom trenutku, mi cenimo da izbeglice traže dugoročno tretiranje i trajnu posvećenost, ne samo kako bi se njihovo trenutno stanje poboljšalo i kako bi im se otklonio strah, već kako bi im pomogli da se oporave. Mi smo na Kosovu zahvalni Visokom komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice / UNHCR-u na velikoj podršci koju pruža Kosovu duže od dve decenije.
Kosovski narod će se uvek s najdubljim poštovanjem sećati posvećenosti i strasti gospođe Sadako Ogata (1927 – 2019. godine), prve žene koja je služila kao visoki komesar OUN-a za izbeglice. Ona je posetila nekoliko puta Kosovo, pokazujući tako posvećenost pitanju naših izbeglica. Takođe izuzetno cenimo i konstantnu pomoć japanske Vlade i naroda preko agencije JAICA i pomoć koju je pružala svaka miroljubiva i slobodoljubiva država kako bi nama otvorile vrata, kako nam ne bi okrenule leđa i kako bi spasile naše živote.
Danas, mi smo konsolidovani kao demokratija, i postupamo kao odgovorna država i zahvaljujući ulozi naših prijatelja svuda u svetu, koji su nam se našli i u najtežim momentima u našoj istoriji. Od vremena kada smo mi sami bili izbeglice koje su nasilno raseljene iz naših kuća, do danas, kada mi, u Republici Kosovo, činimo sve da damo naš doprinos, mi smo dokazali da su suočavanje sa izbegličkim krizama i povezanim pitanjima, kao što su azil i migracija, trajni globalni izazovi, na koje međunarodna zajednica može da odgovori samo duhom ljudske solidarnosti i preduzimajući zajedničke i koordinisane postupke.
Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine je temelj nad kojim se može stvoriti održiva platforma za zaštitu prava izbeglica. Osnivanje UNHCR-a je najsnažniji primer šta možemo postići kao države, narodi i kao pojedinci, ukoliko radimo zajedno i u partnerstvu jedni sa drugima, u ime uzvišenih ljudskih vrednosti, kao što je zaštita onih koji su zbog različitih razloga bili primorani da napuste svoje kuće.
Kada govorimo o osetljivom pitanju izbeglica i želimo da ga tretiramo i iz gledišta ljudskih prava, dozvolite mi da podvučem i još jednu drugu dimenziju: zaštita izbeglica se ne tiče samo zaštite njihovog života, već i njihovog dostojanstva. Kao takva, zaštita izbeglica nije samo pitanje hitnog pružanja hrane i utočišta, već i pravnih garancija o njihovim pravima i interesima koje mora štiti svako od nas i od međunarodne zajednice uopšteno – u vreme kada oni ne mogu uživati zaštitu od strane njihovih vlada koje su, veoma često, i ključni izazivači kriza i imigracija, povreda ljudskih prava.
Zato je uloga međunarodnih pravnih instrumenata, u prvom redu Konvencije o statusu izbeglica, ali i ostalih međunarodnih akata o ljudskim pravima, prvi i nezamenjiv uslov za zaštitu prava izbeglica. Stoga, i organizovanje stručnih foruma i debata sa cenjenim ekspertima, kao što je ovaj forum koji su zajedno organizovali UNHCR i Pravni fakultet, doprinosi unapređenju međunarodnih pravnih standarda za zaštitu izbeglica.
Iako mi kao Republika Kosovo još uvek nismo stranka u Konvenciji o statutu izbeglica iz 1951. godine, preko principa automatizma, naše Deklaracije nezavisnosti i Ustava Kosova, posvetili smo se tome da primenimo sve konvencije koje su se primenjivale u bivšoj Jugoslaviji, a zatim i dokumenta u kojima je UNMIK postao stranka u naše ime do 2008. godine. Ali, pored ove konvencije takođe imamo i Ustav Republike Kosovo koji pruža širok spektar ljudskih prava svim licima koja su pod jurisdikcijom Republike Kosovo. Mi smo takođe 2018. godine doneli Zakon o azilu koji je sastavljen poštujući naviše standarde zaštite statusa prava izbeglica i azilanata.
Međutim, stvaranje pravnog osnova nije ključni aspekat naših napora u tom pravcu. Kao malo država na svetu, uz naše skromne mogućnosti, otvorili smo vrata i naša srca izbeglicama, postavljajući Kosovo na mapu zemalja domaćina za afganistanske izbeglice. Kao predsednica zemlje, ponosna sam što je Kosovo moglo da napravi mali, ali bitan korak, kako bi vratilo sećanje na svoj bol radi pružanja pomoći drugima, u teškim trenucima za njih.
Zato će Kosovo nastaviti da sarađuje blisko sa svim organizacijama i partnerima, i sa čitavim demokratskim svetom, radi zaštite ljudskih prava i sloboda izbeglica, a pre svega da obezbedi da njihovi životi neće biti dovedeni u opasnost i da im se obezbedi bolja budućnost. Nekada je demokratski svet bio tu za nas, danas smo mi tu za sve one koji imaju potrebu!
Hvala vam!