Jedan mesec za redom, svakoga dana, muškarci i žene u svakom kutku Kosova, odgovorili su na poziv umetnice Alketa Xhafa – Mripa, poklanjajući haljine, kako bi se stvorila umetnička izložba „Mislim na tebe“ kako bismo se solidarizovali sa preživelim seksualnog nasilja tokom rata. Pozivu da razbijemo tišinu, da se borimo protiv stigme, pozivu da delujemo, pozivu za savest, za princip.
Poštovani prijatelji,
Građani Republike Kosova,
Poštovani gosti,
Dame i gospodo
Jedan mesec za redom, svakoga dana, muškarci i žene u svakom kutku Kosova, odgovorili su na poziv umetnice Alketa Xhafa – Mripa, poklanjajući haljine, kako bi se stvorila umetnička izložba „Mislim na tebe“ kako bismo se solidarizovali sa preživelim seksualnog nasilja tokom rata. Pozivu da razbijemo tišinu, da se borimo protiv stigme, pozivu da delujemo, pozivu za savest, za princip.
Svakoga dana naš broj je rastao. Ujedinili smo se kako bismo se setili njihovog bola. Kako bismo im priznali žrtvu. I kako bismo im rekli da nisu same.
U ovom javnom umetničkom delu, koje je pred nama u obliku 5,000 haljina, koje su okačene na ovom fudbalskom stadionu, mi smo jedno-drugo obavestili na univerzalnom umetničkom jeziku. Neposredno i direktno.
Pravljenje Alketine izložbe dalo nam mnogo toga o čemu možemo da razmišljamo.
Doživeli smo mnogo uzbuđenja. Svedočili smo da Kosovo nema građane za gubljenje. Da mi njih ne ostavljamo iza. I da ćemo na godišnjicu oslobođenja naše zemlje, na ovaj poseban dan, biti zajedno sa preživelima ovog mučenja, koji još uvek žive sa ovim ratom u sebi.
Jer danas, dok slavimo slobodu, sećamo se i duboke patnje nanete od strane rata. Jer naš mir nikada neće bit potpun bez njihovog mira.
Nadam se da preživeli osećaju olakšanje, jer evo gde smo. Nema nas i njih. Mi smo i jedno smo.
Danas me ovaj fudbalski teren, popunjen haljinama, ovaj prizor, ostavlja bez daha. S jedne strane zbog obima jednog pitanja koje se prećutkivalo ovoliko dugo. S druge strane, zbog nade koja se rađa iz ovog solidarisanja, ove podrške.
Pronašli smo podršku izvan granica. U Tirani, Nju Jorku, Londonu.
Pronašli smo podršku kod aktivista za ljudska prava čoveka i organizacija žena, koje su još od prvih dana postale glas preživelih i koje su im pružale su im neograničenu podršku. Sevdia, Igballja, Feridja, Mirlinda, Veprorja, Kadirja Hvala vam!
Kod Vlore koja je poklonila haljinu kada je potpisala deklaraciju nezavisnosti. Kod Nazile koja je poklonila haljinu koju je oblačila ponekada. Kod Lule koja je donela haljinu koju je nosila kada je emigrirala u Ameriku. Kod Rifata Jashari koji nam je rekao da krivica nije njihova. Kod dve žene koje su poklonile svoje venčanice.
Dobili smo podršku od Cherie Blair i baronice Anelay koje su poklonile haljine koje su nosile na istorijskim događajima, nadahnute pozivom kako bi podržale preživele ovog užasnog zločina, svuda u svetu i kako bismo iskorenili ovaj ratni zločin.
Ali, dve suknje, koje su ovde okačene, sa ličnim natpisima, su me dotakle više nego ikada. „Imam gorki doživljaj“ napisano je na jednoj. „Ova suknja ima jednu skrivanu istoriju od proleća 1998,“ piše na drugoj.
To su upravo te žene koje želimo da podržimo, kako bismo obelodanili njihove priče, kako bismo ih otvorili, a ne da ih držimo zatvorenim, u tišini. Sramota nije njihova, već onih koji su izvršili ove zločine nad njima.
One imaju hrabrost i ne treba da se osećaju usamljeno.
Poštovani prisutni,
Veoma sam ponosna što sam dala moju podršku ovom hrabrom delu.
Sa ove govornice, danas želim da se posebno zahvalim organizacijama koje su se godinama posvetile dobrostanju preživelih seksualnog nasilja.
Želim da se zahvalim Alketi i producentkinji Anna di Lellio što su putem ove umetničke izložbe dotakli mnoga srca i što su nam poklonile jedno delo koje nas čini ponosnim kao društvo. Thank you both of you!
Oživotvorenje ove izložbe i njegovo dokumentovanje bilo bi nemoguće bez pomoći i podrške naših partnera koji su finansijski i moralno podržali započinjanje ove bitne teme.
Posebno želim da se zahvalim građanima Kosova, što su sa puno bola i patnje priznali i što nalaze snage da idu napred.
Čineći ovo, politički, socijalni i javni diskurs, o tretiranju ovog pitanja, o tretiranju preživelih seksualnog nasilja tokom rata, je počeo da se menja.
Danas vidim da su njihove priče počele da se menjaju. Sada su to postale priče preživelih, koje imaju podršku institucija, zajednice, privatnog sektora, koji je počeo da ih smatra potencijalom za razvoj njihovih kompanija, javnog sektora, koji je počeo da ih vidi kao partnere za sveopšte unapređenje društva.
Puno nade ima u ovom društvo koje sve grli. Ovo je prvi korak. Ostaje nam još mnogo toga da učinimo za njih.
Hvala vam!