Predsednica Republike Kosova, gospođa Atifete Jahjaga danas prisustvovala diskusiji u okruglom stolu za sprečavanje seksualnog nasilja u sukobima, organizovanog od Ambasade Velike Britanije u Prištini, u okviru Međunarodnog Dana za suzbijanje nasilja nad ženom.
Okruglom stolu su prisustvovali i ministri u Vladi Republike Kosovo, Vlora Citaku i Ferid Agani, te predstavnici domacih organizacija žena i predstavnika medunarodnih organizacije.
Donosimo u nastavku govor Predsednice Jahjaga u ovom okruglom stolu:
Poštovani ministri Ceku i Agani,
Poštovani predstavnici Ambasade Velike Britanije u Republici Kosovo,
Poštovani ucesnici,
Dame i gospodo,
Seksualno nasilje u sukobima, kao sredstvo za postizanje politickih ciljeva, jeste jedno od najosetljivih pitanja Kosova posle rata, i jedna od najtežih tragedija koja je pogodila jedan veliki broj Albanki.
Ovo pitanje u društvo Kosova, nastavlja biti jedna završena i ne tretirana tema usprkos posledica koje ono ostavlja za sobom. Pošto osnovni cilj ovog nasilja je bio sejanje mržnje i nastavak borbe i onda kada je ono u ratište završeno.
Seksualno nasilje je postalo takoreci deo svakog oružanog sukoba, svugde u svetu, kao jedno od strašnih sredstava za suzbijanje i potcinjavanje jednog naroda i odredenog regiona.
Razmatrajuci razmere i intenzitet ove vrste nasilja, Inostrani Britanski Sekretar, William Hague, u zadnje vreme, u njegovoj inicijativi za suceljavanje ove ružne pojave, s pravom nazvane silovanje kao sredstvo rata izazov ove generacije, jer „ukoliko nema pravde za preživele, razvoj
zemlje ce zaostati i seme buduceg sukoba ce se saditi“.
Ovo znamo najbolje mi, preživeli ratova na Balkanu, ratovi to koji su imali politicke i teritorijalne ciljeve, i koje za teže sredstvo i naj bezobzirnije sredstvo za dominaciju su imali seksualno nasilje, uticuci na moral i psihologiju žene i celog društva. Glavni cilj ovog nasilja je bio razdor i razbijanje porodice te i realizacija plana etnickog cišcenja putem strah i terora.
Ovo nasilje nije poštedelo ni Kosovo u ratnom periodu krajem ’90 godina ostavljajuci za sobom mnogo otvorenih rana za društvo koje nastavlja da se suceljava sa njenim posledicama. Žena na Kosovu, tokom celog ratnog perioda je bila neodvojiv deo tragedije i zajednickih nastojanja za obezbedenje jedne bolje buducnosti.
Silovane žene tokom oružanog sukoba postaju žrtve ne samo nasilnika, nego i sredine u kojoj žive suceljavajuci se sa uvredom i iskljucenjem iz društva.
Seksualna silovanja, kojima smatra da je obuhvaceno oko 20 hiljada žene Albanke sa Kosova, su prošla nekažnjena do danas i naredbodavci i izvršioci ovih dela nastavljaju biti slobodni.
Nepravilno i neozbiljno adresiranje ovog ružnog fenomena rata i nekažnjavanje onih koji su nosioci ove strategije za odredene politicke ciljeve, žrtvuje žene oštecene ovim nasiljem.
Ne prijava slucajeva seksualnog nasilja, još od okoncanja rata na Kosovu, i okoncanje debate o ovoj vrsti sredstva specijalnog rata, jeste strah žene-žrtve za tretiranje ove teme, u njenoj sredini i u društvu, kao
posledica osporavanja prava da bude ravnopravan i neodvojiv deo društva.
Žena žrtva seksualnog nasilja se pretvara u jedno nepoštovano ljudsko bice, iskljucena i od porodice, prezirana, ne potpomognuta i ne integrirana u društvu.
Ovaj trend iskljucenja žene žrtve seksualnog nasilja treba da se izmeni, toliko da treba da se manja trend nekažnjavanja onih koji su vršili dela silovanja tokom ratova, kao odredeno sredstvo za politicke ciljeve.
Naše društvo, koje još uvek leci rane zadnjeg rada, treba da nade snagu da pomaže žrtve, posebno silovane žene tokom ovog vremena, koje bi pomoglo njihovu integraciju.
Kao društvo, osim moralne podrške za žrtve nasilja, treba da stvorimo i jedan ambijent gde bi se osecale sigurne i gde imaju mogucnosti izbora da li žele ili ne deliti/ispovedati svoje gorko iskustvo.
Kao institucije mi trebamo ciniti svemoguce da nademo zakoniti put za jacanje postojecih mehanizama da bismo izašli u susret i da im pomognemo. U okviru ovog institucionalnog odgovora, kao Predsednica Republike Kosovo i domacin medunarodnog samita žena održanog prošlog meseca na Kosovu, u okviru Prištinskih Nacela po prvi put smo zahtevali da se silovanim ženama prizna pravni status ratnih žrtava, da bi se javno priznao spektar njihovog gorkog iskustva i da se izvrši nadoknada njihovih rana.
Ali iznad svega mi danas treba da tražimo pravdu za njih, pravdu koja bi izlecila ranu silovanih žena Kosova, koje nastavlja da bude potisnuta više od jednog desetleca.
Pravda za silovane žene treba da bude brza i potpuna. Treba da bude najjace sredstvo i garant koje bi obezbedilo ne ponavljanje ovog ružnog fenomena rata i koja bi kaznila one koji nameravaju ukaljati njenu figuru.
Hvala Vam!