12. juna, samo nekoliko meseci ranije, kada smo obeležavali Dan oslobođenja Kosova, Priština se vratila u centar promovisanja prava čoveka, prava preživelih seksualnog nasilja tokom rata, umetničkom izložbom „Mislim na tebe“, umetnice Alketa Xhafa Mripa i producentkinje Anna Di Lellio.
Zeleno polje prištinskog stadiona tog dana je bilo pokriveno sa pet hiljada suknji i haljina, koje su dok su stajala obešene, snažno govorile o neljudskim delima koja su izvršena nad ženama naše zemlje, pozivale su na priznavanje u kažnjavanje ovog ratnog zločina, o podršci koju sve institucije i svi građani treba da pružimo preživelim, braneći ih, ne dozvoljavajući više da ovaj zločin, ova velika nepravda, tereti njihova ramena.
Mnogo godina zaredom bilo nam je teško da se suočimo sa ovom teškom posledicom koju nam je rat ostavio za sobom, koja je dotakla dostojanstvo devojaka, sestara, naših majki, čineći njihova tela borbenim poljem, kako bi se oživeo osećaj straha, potlačivanja, kako bi se podstakla migracija, kako bi se čitavo jedno društvo ogolelo od njegovih ljudskih vrednosti.
Birajući tišinu, kao individualno, društveno, institucionalno suočavanje, postali smo deo nepravde koja je vršena nad njima.
Ali, danas mi više ne ćutimo, mi smo glas preživelih. Ostajemo posvećeni, nepokolebljivi, beskompromisni, kako bismo garantovali njihova prava na život u miru i sa dostojanstvom, kako bi smo im pružali institucionalnu i društvenu zaštitu preduzimajući konstantne korake za njihovu potpunu rehabilitaciju, ponovnu integraciju i ponovnu socijalizaciju.
Umetničko delo koje su nam donele Alketa i Anna, uz neštedljivu podršku moje kancelarije i članova i partnera Nacionalnog saveta za preživele seksualnog nasilja tokom rata, usmerio se u različite kutke Kosova, pronašao je solidarnost običnih građana, nevladinih organizacija, žena i muškaraca, onih međunarodnih, lokalnih i centralnih zvaničnika, poslanika, porodica boraca koji su sve žrtvovali za ovu zemlju, samih žena, preživelih ovog zločina, prevazilazeći granice zemlje.
Postali smo jedno i postali smo nerazdvojni, u našoj podršci za preživele i u osuđivanju ovog ratnog zločina, jednoglasno tražeći zasluženu pravdu za sve građane naše zemlje.
Pogled na haljine koje su se vijorile na fudbalskom stadionu dugo će ostati u našem sećanju, kao jedno delo koje nam je donelo tešku istinu o jednom užasnom zločinu izvršenom nad građanima naše zemlje. Sećaćemo ga se kao izraza solidarnosti koja je prevazišla granice zemlje u zaštiti prava preživelih seksualnog nasilja tokom rata.
Izražavam moju iskrenu zahvalnost svim aktivistima za ljudska prava na svakom životnom polju, predstavnicima organizacija žena koje su u njihovu životnu misiju preobratile zaštitu ovih žena i muškaraca, svima onima koji nikada nisu stali u traženju pravde, koji su izazvali stigmu, ćutnju i onda kada to drugi nisu činili.
Zahvaljujem vam se na podršci i neumornom radu koje ste posvetili ostvarivanju ovog umetničko dela i što nastavljate da posvećujete pažnju ulozi koji mi kao institucije i kao društvo igramo u ispunjenju naših zajedničkih ciljeva kako bismo garantovali prava preživelim seksualnog nasilja tokom rata.
Poštovani prijatelji,
Nakon ovog dokumentarca, koji će preko putanje koju smo načinili u ostvarenju izložbe „Mislim na tebe“ preneti mnogobrojne emocije posledica i još uvek otvorenih rana od ovog ratnog zločina, koji tereti celo društvo, emocije građanske solidarnosti koji poznaje bol i zločin, nadam se da ćete sa sobom poneti i snagu preživelih kao i njihovu nadu za život u miru.
Bez njihovog mira, mi ne možemo da pronađemo mir.
Drage prijateljice, drage naše heroine,
Zahvaljujem vam se na vašoj snazi da postanete deo ovog umetničkog dela, za posvećenost koju ste poklonile i hrabrost koju ste dale svima nama.
Zahvaljujem se svim partnerima koji su podržali ostvarivanje ovog umetničkog dela i ovog dokumentarca, izražavajući posvećenost da se ne zaustavimo do potpunog ostvarenja punih prava za preživele seksualnog nasilja tokom rata.