Priština, 5. april 2018. godine – Predsednik Republike Kosovo, Hashim Thaçi, učestvovao je danas na Konferenciji „Scenariji `Velikog finala` između Kosova i Srbije“, koju je organizovao institut RIDEA, a koju je podržala Norveška ambasada.
Na ovoj konferenciji, na kojoj je bila prisutna većina političkih lidera, predsednik Thaçi je zatražio političko jedinstvo u vezi dijaloga sa Srbijom.
Ovo je govor predsednika Thaçija na konferenciji „Scenariji `Velikog finala` između Kosova i Srbije“:
Poštovani prisutni,
Dozvolite mi da se na samom početku zahvalim Labinotu iz RIDEA instituta i Naimu iz BPRG instituta koji su nas danas okupili radi tretiranja glavne teme ove konferencije „Scenariji `Velikog finala` između Kosova i Srbije“.
Ova konferencija je dobra mogućnost da se razmotre ključna pitanja dugotrajne stabilizacije Kosova i to normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, kao dve nezavisne države.
Prošlo je, kao što znamo, dvadeset punih godina od našeg rata ta oslobođenje, devetnaest godina od Mirovne konferencije u Rambujeu, deset godina od proglašenja nezavisnosti Kosova, sedam godina od započinjanja razgovora u Briselu, a odnosi Kosova i Srbije još uvek nisu politički zaključeni.
U svim međunarodnim procesima koji su težili rešavanju kosovskog pitanja, kosovskog rukovodstvo je bilo spremno na politički sporazum sa Srbijom.
U prošlosti je izgubljeno na desetine godina, i to nije naša krivica i odgovornost, izgubljeno je mnogo dobrih prilika u nedostatku političke volje rukovodstva iz Srbije, da okončaju politička i istorijska neprijateljstva između Kosova i Srbije, a koja su starija više od jednog veka.
I u teškim ratnim godinama, i u godinama mira i izgradnji demokratije na Kosovu, i u godinama kada smo postali država, mi smo bili spremni na veliki istorijski sporazum sa Srbijom.
Ova spremnost je nedostajala u Srbiji.
Bilo kako bilo, mi smo danas ovde zajedno, kako bismo govorili o sadašnjosti i budućnosti odnosa između Kosova i Srbije, odnosno o onome što su Labinot, Naim i njihove kolege, sportskom terminologijom klasifikovali kao veliko finale razgovora u Briselu.
Mislim da u politici i u kosovskom društvu još uvek imamo široku usaglašenost, da treba završiti nedovršen posao u našim odnosima sa Srbijom i da treba postignuti pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa između dve države.
Zaključivanje političkog dijaloga sa Srbijom, pravno obavezujućim sporazumom, je od nacionalnog interesa Kosova, koje ne poznaje linije koje dele vladu i opoziciju.
U ovom procesu treba da budemo ujedinjeni da zaključimo ovo teško i tragično istorijsko poglavlje i da otvorimo put Kosovu da postane jednaka država sa svim ostalim državama u OUN-u, EU, u NATO Paktu i bilo gde drugde.
Mi smo kao generacija postigli puno.
Kosovo je oslobođeno i postalo je nezavisna država.
Ali, priča o Kosovu ove generacije, ne može da dobije konačan oblik bez omogućavanja državi Kosovo da postane član OUN-a, EU i NATO Pakta.
Dakle, ispunjenje ovog cilja dugujemo građanima Kosova.
Bilo kako bilo, kada govorimo o nedovršenom dijalogu između Kosova i Srbije, takođe je istina da ima sve manje strpljenja da se dalje odvijaju razgovori u Briselu, bez jasnog vremenskog roka, njihovog zaokrugljivanja, bez jasnog cilja koji sadržaj treba da ima sporazum između dve države, bez jasnih međunarodnih mehanizama koji će garantovati sprovođenje ovog sporazuma.
Objavljivanje Strategije o proširenju EU sa šest preostalih država Zapadnog Balkana, s početka februara, ali i više drugih procesa koji su poznati svima nama, osvetlili su perspektivu `Velikog finala` dijaloga u Briselu između Kosova i Srbije.
S druge strane, poslednjih nedelja, sam kao predsednik Kosova održao mnogobrojne sastanke, ne samo u Prištini, nego u mnogim ključnim centrima na zapadu, sa političarima i diplomatama ključnih država na zapadu, s ciljem da pružim viziju Kosova o konačnoj fazi razgovora u Briselu, ali i kako bih shvatio koji su stavovi država koje su partneri Kosova od oslobođenja, proglašenja nezavisnosti do stabilizacije Kosova kao države.
Ubeđen sam da je došlo vreme za veliki politički i istorijski sporazum između Kosova i Srbije.
Ovo me dovodi do srži ove konferencije, dakle koji su mogući scenariji pred nama?
Kao što smo i svi bili svedoci, nije i ne može biti „Statusa Quo“, ili zamrznutog stanja u odnosima između Kosova i Srbije.
Mi smo realno, u poslednje dve godine imali pogoršanje, a ne poboljšanje u odnosima između Kosova i Srbije, zbog nedostatka epiloga dijaloga u Briselu.
Dakle, smatram da prvi scenario ne odgovora Kosovu, ali ni našem regionu.
U vremenskom aspektu, i na osnovu korišćene terminologije u „Strategiji o proširenju EU“ govorimo o hitnosti postizanja pravno obavezujućeg sporazuma između Kosova i Srbije.
Hitnost za nas i za Brisel, a nadamo se i za Beograd, podrazumeva da ova godina bude vremenski okvir za potpisivanje ovog sporazuma.
Što se tiče sadržaja samog sporazuma, on sada poznaje svoj politički i diplomatski „kod“ pod naslovom „pravno obavezujući sporazum“.
Za nas na Kosovu, ovaj sporazum ima težinu recipročnog priznavanja između Kosova i Srbije i potpune normalizacije odnosa između dve države.
Zatim, ovaj sporazum njegovom preciznom i jasnom terminologijom treba da omogući da Kosovo postane država članica OUN-a, OEBS-a i svih međunarodnih organizacija.
Pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije trebalo bi da dovede i do priznanja pet država EU i ubrzanu dinamiku učlanjenja Kosova u EU i NATO.
Ali, fundamentalno pitanje koje se postavlja u ovom slučaju, jeste da li će Srbija biti spremna na takav sporazum, i ukoliko da, onda koji će kompromis tražiti od Kosova?
Konkretizovanje granica, rekao sam nekoliko puta da je to opcija koja sa sobom nosi mnoge rizike, koje svi mi znamo, s toga ne želim uopšte da se upuštam u detalje.
Mi smatramo da je Kosovo napravilo sve bolne kompromise do sada putem Sveobuhvatnog plana predsednika Ahtisarija.
Na kraju, mi verujemo da bi EU i SAD zajedno trebalo da budu garanti, ne samo u postizanju ovog velikog sporazuma, nego i u njegovom sprovođenju, uz konkretne vremenske rokove i sa međunarodnim mehanizmima potvrđivanja njegovog sprovođenja.
Dakle, znamo šta kao Kosovo želimo, takođe znamo da više ne može da se odlaže niti da se odugovlači zaključivanje razgovora sa Srbijom i Briselu.
Ali, ukoliko bih ovde bio u potpunosti iskren sa vama, svestan sam svih političkih i bezbednosnih rizika koji su prosti pratioci ovih teških procesa u njihovom finalu.
Ovo će biti veoma težak proces. Ali, on nema alternativu.
I najveći mogući rizik, najveća moguća pretnja, jeste ne izvršenje naše obaveze o potpunoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
Rekao sam i ranije, ali ponoviću još jednom na samom kraju mog govora.
Razgovori sa Srbijom, kao što su ujedinili kosovsku politiku na Konferenciji u Rambujeu i u Bečkom procesu, trebalo da nas ujedine i sada u samom finalu u Briselu.
Ovo je najbolje rešenje za kosovsku politiku jer je ovo političko jedinstvo neophodno s naše strane, kako bismo pružali sve potrebne garancije za postizanje i sprovođenje pravno obavezujućeg sporazuma sa Srbijom.