Danas, na ovaj Uskršnji ponedeljak, ispraćamo u večnost sveštenika, ali i ličnost koja je u najtežim trenucima naše istorije postala zaštitni zid za ljudski život i dostojanstvo.
Njegova aktivnost je dokaz potpune posvećenosti čoveku, veri i domovini.
Tokom 33 godine sveštenstva, Don Kelmendi je služio kao vodič u vremenima neizvesnosti, podrška u vremenima straha i nepokolebljiv glas istine.
Živeo je sa dubokim uverenjem da se religija i domovina ne isključuju međusobno, pa je čak i bio svedok kako ovo dvoje jača čoveka da služi drugom. U tom smislu, njegov moto „za religiju, domovinu i slobodu“ bio je i način života.
U najmračnijim danima naše istorije, kada su nasilje i nesigurnost imali za cilj da unište ne samo život, već i poverenje jedni u druge, Don Kelmendi je stajao uz narod.
U Glođanu kod Peći, u proleće 1999. godine, otvorio je vrata crkve „Shna Ndou“, ili kako je u narodu poznata, Crkva nade, gde je sklonio stotine građana koje su nasilno proterale srpske paravojne i vojne snage. Tamo je Don Kelmendi, uz pomoć časnih sestara, takođe lečio ranjenike i pomagao mladim majkama u brizi o njihovim bebama. 4. aprila 1999. godine, srpske paravojne i policijske snage prekinule su njegovu misu i, preteći oružjem, zahtevale su od njega da odvoji katoličku zajednicu od muslimanske. A on je odgovorio da ovde nema ni katolika ni muslimana, već samo bespomoćnih civila. Dom Kelmendi je hrabro artikulisao fundamentalnu istinu: da pre nego što smo drugačiji, mi smo ljudi i pripadamo istoj zemlji.
Ovaj stav nije bio spontan čin. Bio je rezultat karaktera oblikovanog nacionalnim vrednostima, izgrađenog na veri i etici koje ne pregovaraju sa strahom. Poticao je iz porodice koja je iskusila progon. Ali to ga nije nateralo da se povuče. Naprotiv, to ga je učinilo jasnijim u njegovim stavovima i postojanijim u njegovim postupcima.
Podjednako značajan bio je način na koji su on i monahinje u njegovoj parohiji sprovodili suživot u praksi, koristeći crkvena zvona za oglašavanje iftara i sufura, u vremenima rata, za muslimanske vernike.
U tom duhu, on je dao jasnu poruku da su ljudsko dostojanstvo i međuversko poštovanje jači od svakog pokušaja podele. A podela je upravo bila cilj Miloševićevog režima.
Don Kelmendi je bio jednostavan čovek po ponašanju, ali veliki u delima. Bliski ljudima, pažljiv na njihove potrebe, uvek spreman da da, ne tražeći ništa zauzvrat.
Njegova smrt, tačno na Veliki četvrtak, na dan ustanovljenja sveštenstva, daje posebnu simboliku ovom odlasku. Njegov život se završio upravo tamo gde je poziv počeo: u službi.
Stoga, danas pratimo u večnost sveštenika i patriotu koji je svoj život stavio u službu drugih, čoveka koji je za sobom ostavio briljantan primer, koji neće izbledeti s vremenom.
U ime institucija Republike Kosovo, izražavam najveću institucionalnu zahvalnost za njegov život i delo.
Don Kelmendi nam je ostavio ovo nasleđe za koje imamo odgovornost: da čuvamo i prenosimo vrednosti koje je on otelotvorivao, jer se takve ličnosti poštuju samo prenošenjem vrednosti koje ostavljaju za sobom.
Moje najdublje saučešće porodici Spaqi, Katoličkoj crkvi i svima koji su ga poznavali i voleli.
Neka je sećanje na Don Kelmenda Spaqija večno.
