Predsedniče Skupštine,
Premijeru,
Predstavnici institucija,
Ambasadori prijateljskih zemalja,
Danas smo ovde zajedno na izložbi „Istina, sećanje, pravda“, ne samo kao institucije, već zajedno sa mnogim aktivistima za ljudska prava, zajedno sa mnogim predstavnicima organizacija, porodicama koje su prošle kroz najmračnija vremena naše istorije, zajedno sa mnogim snažnim majkama koje su postale ikonski simboli naše neprestane borbe za pravdu, i zajedno sa saveznicima koji su bili uz nas u najtežim danima za naš narod.
Ovde smo da obeležimo Međunarodni dan ljudskih prava, datum koji simbolizuje univerzalno dostojanstvo, slobodu i jednakost. Jer, kada je 1948. godine usvojena Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 10. decembra, i kada je dala pravni i moralni oblik principu da svaki ljudski život ima vrednost i zaslužuje zaštitu, tada se svakodnevno čuo i slogan „Nikad više“. Nažalost, ostao je samo slogan, jer je patnja koju je čovečanstvo videlo tokom Drugog svetskog rata, u izvesnoj meri, nažalost, ponovljena u našem regionu 90-tih.
Čak i danas, posle 75 godina, svet se i dalje suočava sa nepravdom, nasiljem i kršenjem osnovnih prava. I kao i uvek, kao i u svakom ratu, najviše su pogođeni oni koji su najranjiviji: nevini civili, žene, stariji i posebno deca.
Narod Kosova veoma dobro zna šta to znači. Ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i genocid koje je počinio Miloševićev režim izazvali su bol koji nikada neće biti ugašen: hiljade ljudi ubijenih, uključujući mnogo dece, hiljade žena i muškaraca silovanih, hiljade ljudi nasilno nestalih, koji i dalje nedostaju svojim porodicama, nedostaju čitavom Kosovu. Njihov bol ne poznaje vreme. To je otvorena rana, živa rana, rana koja svakodnevno boli i koja i dalje zahteva pravdu.
Zastanimo na trenutak na pričama koje govore o neopisivom bolu i hrabrosti naših majki. Među nama je majka Ferdonija i mnoge majke iz Đakovice, koje su uvek u svojim dušama nosile bol zbog gubitka dece, supružnika, voljenih svojih porodica. Majka Ferdonija je izgubila sinove i muža, a zatim je sačuvala njihovu praznu sobu, sto, ali i odeću koja je tamo ostavljena kao uspomenu na živote koji se nikada nisu vratili.
Njihove priče nisu samo priče o bolu; one su dokaz otpornosti, nesalomljive i beskrajne ljubavi majki i sećanja koje nikada ne bledi.
Zadržimo se i na istoriji žena iz Kruše.
U Maloj Kruši, majka Hyrisha Shehu se još uvek seća dana kada joj se život preokrenuo. Usred dima, buke i eksplozija koje su zahvatile selo, ona je držala u krilu svog najmlađeg sina, od samo 13 godina, grleći ga kao da ga štiti svom dušom. On se čvrsto držao za njen vrat, šapućući: „Mama, ne puštaj me…“ — reči koje i danas odjekuju u majčinim mislima. Kada su srpske snage opkolile celokupno stanovništvo sela u jednom dvorištu, pokušala je da pokrije dečaka svojim telom, ali su ga grube ruke otrgle iz njenog krila, ostavivši je da leži u blatu, sa rukama ispruženim prema njemu. Taj dan joj je oduzeo dva sina i muža, ostavljajući majku Hyrishu sa zauvek ranjenim srcem, ali sa snagom koja nikada nije slomljena. Danas, njena priča nije samo bol. Priča o majkama, očevima, deci i svim građanima Kosova je takođe otpornost, to je sećanje, i to je glas koji podseća ceo svet da zločini tog vremena nikada neće biti zaboravljeni, a takođe nas podseća na večnu ljubav albanske majke.
Kao što znamo na mnogim drugim mestima na Kosovu, voljeni oko 1.600 nasilno nestalih i dalje čekaju.
Kroz sećanje, istinu i pravdu, zločini ne samo da moraju biti kažnjeni, ne samo da moramo svakodnevno odati počast onima koje smo izgubili i bolu njihovih porodica, već pre svega, sama budućnost mora biti izgrađena na poštovanju prema njima.
26 godina nakon rata, pravda i dalje nedostaje. Počinioci zločina nisu izvedeni pred lice pravde, a porodice žrtava i dalje čekaju. Porodice nestalih žive svaki dan sa neizvesnošću i sa bolom i anksioznošću čekanja. Neki od preživelih svedoka umiru, noseći sa sobom važne delove istine. Stoga je naša institucionalna obaveza veća nego ikad: dokumentovanje, očuvanje sećanja i kontinuirana potraga za pravdom su nacionalna urgencija.
Rad Instituta za ratne zločine na Kosovu je od vitalnog značaja. Svaki dokument, svaki dokaz, svaka fotografija, svaka priča je deo mozaika istine. Bez istine ne može biti pravde, a bez pravde nikada ne može biti trajnog mira za buduće generacije.
Današnja izložba „Istina, sećanje, pravda“ nije samo izložba fotografija. Ovo je samo nekoliko desetina od hiljada i hiljada fotografija koje je Institut za ratne zločine sakupio. Ove fotografije, dakle, prevazilaze privid, one su snažna izjava da: nećemo dozvoliti da se istina iskrivljuje, da nećemo dozvoliti da se sećanje izbriše. Ovde podsećamo na ubijenu decu, majke i očeve koji se nikada nisu vratili, porodice koje su sve izgubile, one koji su nasilno nestali. Za svakog od njih, za žene koje su doživele užas silovanja u ratu i svaku žrtvu rata, svaku bez razlike, za svaku od njih zahtevamo pravdu.
Preživeli koji danas žive sa fizičkim ranama, ali pre svega duhovnim ranama, oličenje su otpora i ljudskog dostojanstva, oni su glas istine koji nikada ne može biti ućutkan.
Kosovo neće odustati. Nećemo dozvoliti da se zločini zaborave. Nećemo dozvoliti da se genocid porekne. Za svaku nestalu osobu, za svako ubijeno dete, za svaku žrtvu seksualnog nasilja — govorićemo glasno ovde i u svakoj zemlji sveta. Pravda će se tražiti bez prestanka. Istina se mora čuti, a sećanje se ne sme ugasiti. Danas smo izgradili državu u kojoj zaštita prava svih, bez razlike, leži u samim temeljima našeg ustavnog sistema i među najjačim stubovima naše države.
Kao narod koji je vekovima doživljavao diskriminaciju, aparthejd, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, moramo osigurati da se bolna prošlost nikada više ne ponovi i da se mir izgrađen sa toliko truda i žrtve zaštiti po svaku cenu.
Slava svima koji su se žrtvovali za našu slobodu!
Večno poštovanje i zahvalnost preživelima i porodicama žrtava koji održavaju moralni stub naše države.
Dok svaka porodica ne dobije odgovor koji zaslužuje, odnosno pravdu, nećemo prestati da zahtevamo odgovornost.
Pravda će biti zadovoljena za sve one koji su nepravedno patili, a sećanje, istina i pravda će uvek biti naš najmoćniji vodič ka svetlijoj budućnosti.
Hvala vam!
