Poštovani predsedniče Skupštine, gospodine Basha,
Poštovani premijeru Republike, gospodine Kurti,
Poštovani predsedniče opštine, gospodine Aliu,
Poštovani ambasadore Walker i gospođo Walker,
Poštovani ministri, poslanici, predstavnici bezbednosnih institucija,
Poštovani ambasadori,
Drage porodice žrtava masakra u Račku,
Predstavnici institucija, udruženja koja su proistekla iz rata,
Poštovani prisutni
Postoje mesta koja zauvek ostaju svedočanstvo. Postoje mesta koja nikada ne utihnu i gde je trag bola svež kao i pre 27 godina. Postoje mesta koja su postala buđenje savesti demokratskog sveta. Takvo mesto je Račak. Račak nije samo ime u istoriji naše Republike, već je postao prekretnica. Prekretnica koja je svetu jasno pokazala gorku stvarnost srpskog genocidnog režima nad nevinim civilima na Kosovu.
Dana 15. januara 1999. godine, Račak je postao simbol patnje naroda koji traži slobodu, ali i simbol hrabrosti. Hrabrosti da se zločin nazove njegovim pravim imenom. Ovu hrabrost je pokazao onaj koji je i danas simbol istine, ambasador William Walker.
„Iz onoga što sam lično video, ne oklevam da događaj opišem kao masakr, čini se jasnim, nesumnjivo teškim zločinom protiv čovečnosti.“
To su bile reči ambasadora Williama Walkera, izgovorene 16. januara 1999. godine u Račku. Ali to nisu bile samo reči, to je bila prekretnica u našoj istoriji koja je šokirala svet i, pre svega, razotkrila laž genocidnog režima Srbije.
Na ovom mestu, gde zemlja i dalje nosi teret bola, pre 27 godina, 45 civila, muškaraca, žena i starijih osoba iz ovog sela je brutalno masakrirano, većina njih na Bregu Bebushi.
Ubijeni su samo zato što su bili Albanci. Ljudi koji su želeli da slobodno žive na svojoj zemlji.
Među 45 mučenika bili su otac i sestra Benjamina Mehmetija. Tog hladnog januarskog dana, sudbina dva brata blizanca bila je podeljena nevinom odlukom da se vrate kući. Benjamin je odlučio da ostane još jednu noć kod svojih ujaka u selu Godance, dok je Elhami odlučio da se vrati kući, u Račak.
Ali povratak kući bio je podjednako velika želja koliko i strepnja, neizvesnost i opasnost, pre svega. Strašnog dana 15. januara 1999. godine, Elhamiju je put presekao metak genocidnog režima Srbije, od kojeg je ranjen, dok je njegova sestra Hanumshahe ubijena dok je pokušavala da pritekne u pomoć svom bratu, kao što svaka sestra čini za svog brata. Noćna mora za porodicu se tu nije završila. Benjamin je istog dana izgubio i oca.
Bol Benjamina Mehmetija nije individualan, već je bol celog Kosova, bol svih u Račku. Jer, onih koji su izgubili svoje voljene bilo je mnogo, mnogo je, među nama su svakog dana.
Na Kosovu je svako dao nešto za slobodu: neko krv, neko puške, neko znoj, a neko suze, koje ne prestaju ni danas.
I upravo je ta žrtva omogućila slobodu. Omogućila je i našu nezavisnu državu, koja je posvećena svima koji su na svoj način uložili trud i žrtvu da bismo danas mogli slobodno da živimo u Republici Kosovo.
Poštovani prisutni,
Masakr u Račku bio je istorijska prekretnica, jer su slike tog dana potresle međunarodnu svest i mobilisale svetsku diplomatiju. To se dogodilo zato što je jedan čovek, ambasador William Walker, koji je, kao i svake godišnjice, danas ovde sa nama, imao hrabrosti da zločin nazove njegovim pravim imenom. Nije se poklonio Miloševićevoj propagandi. Dao je glas istini, na kojoj će narod Kosova biti večno zahvalan.
Hvala vam, ambasadore Walker, na istini, jer je zahvaljujući njoj svet priznao zločin koji je Srbija počinila nad nevinim žrtvama u Republici Kosovo. To je bilo jasno tada, i to je jasno danas, i uvek će tako ostati, uprkos tvrdnjama Srbije da prepravlja istoriju. Priču o užasu 15. januara 1999. ovekovečili ste u svojoj autorskoj knjizi „Račak: Priča o ratnom zločinu“. Svedočanstva tog vremena i današnjica su pečat istine o Račku za nas i za generacije koje će doći posle nas.
Vaše reči su otvorile put NATO intervenciji, koja je, uz pravednu borbu devojaka i momaka Oslobodilačke vojske Kosova, omogućila ostvarenje našeg vekovnog sna o slobodi.
Devojke i momci OVK-a bili su najdostojniji predstavnici generacije koja nikada nije klečala pred srpskim terorom. Branili su prag svojih domova, štitili nevino stanovništvo, štitili dostojanstvo i vraćali nadu, zato smo večno zahvalni svakom od 3.000 palih boraca Oslobodilačke vojske Kosova, uključujući i one koji su dali svoje živote u Račku.
Takođe smo zahvalni svim veteranima i ratnim invalidima, koji i danas nose teret odbrane pravednog rata Oslobodilačke vojske Kosova.
Danas, dok Račak i dalje traži pravdu, suočavamo se sa poricanjem, relativizacijom zločina i nastavkom mentaliteta koji je proizveo genocid. Ali istina se nikada ne poništava. Račak je dokaz, Račak je istorijska činjenica. Ovde na ovoj zemlji, gde se januar pretvorio u grob, i gde krici bola nikada nisu utihnuli, ovde je večno svedočanstvo.
Stoga imamo obavezu da nikada ne ćutimo. Da govorimo svaki dan, na svakom forumu, ovde i svuda u svetu. Da svedočimo da je 90-tih narod Kosova branio svoj prag od genocidnog režima.
Poštovani prisutni,
Račak i dalje snažno govori kroz poziv na pravdu. Jer je Račak bio planirani zločin, počinjen sa namerom istrebljenja, pa kao i za svaki drugi zločin, i dalje pozivamo i radimo na pravdi.
Danas bol ne dolazi samo od onoga što se dogodilo tog dana, već i od onoga što se nije dogodilo kasnije. Od nedostatka pravde i od napora da se relativizuje, porekne ili iskrivi istina, ovi napori se nastavljaju u Srbiji.
Pravda za Račak i dalje ostaje talac, zato nećemo prestati da je tražimo, iz uverenja da bez pravde nema trajnog mira. Bez pravde nema istinskog pomirenja i bez pravde, istorija uvek rizikuje da se ponovi.
Zato smo danas ovde i uvek ćemo biti da sprečimo da žrtve budu ubijene po drugi put zaboravom ili poricanjem.
Nikada nećemo zaboraviti i sećanje na pale biće nam vodič u svakom našem koraku u jačanju naše slobodne, suverene i nezavisne Republike.
Neka je večno sećanje na mučenike iz Račka!
Slava svim palim borcima OVK-a!
Neka Bog blagoslovi Račak, Kosovo i ceo naš narod!
