Poštovani građani Račka i Štimlja,
Poštovani predsedniče Skupštine, g. Konjufca
Poštovani premijeru Kurti,
Poštovani ambasadore Walker,
Poštovani predsedniče Aliu,
Zamenici premijera, ministri, poslanici, gospodine bivši predsedniče,
Poštovane ekselencije ambasadori koji ste danas među nama,
Poštovane porodice žrtava masakra u Račku,
Poštovane porodice palih boraca, mučenika,
Poštovani preživeli koji ste danas ponovo među nama,
Poštovani prisutni,
Okupili smo se danas da se još jednom prisetimo monstruoznih zločina 15. januara 1999. godine u Račku, koji su poslužili kao istorijska prekretnica, ne samo zato što je tamo surovost Miloševićevog režima prema albanskim civilima poprimila najnehumaniji oblik, već i zato što je označio je trenutak u kome se konačno probudila međunarodna svest.
Masakr u Račku podstakao je mobilizaciju odlučujućih demokratskih centara da zaštite narod koji je patio pod kandžama genocidnog režima, ali i da dokažu da se zapadna civilizacija ne može prepustiti hegemonijama, pa je Kosovu trebalo pomoći i zaštititi ga.
Račak je dokazao da je Kosovo bilo i izazov suočavanja demokratskog sveta sa ovom dilemom: da li će se čitava civilizacija predati varvarstvu, ili će delovati u odbranu svojih vrednosti, štiteći potlačeni narod koji je bio u opasnosti da bude istrebljen od strane režima koji imao čiste genocidne namere.
Ova prekretnica bila je povezana i sa imenom i čovekom, koji je preuzeo da vodi posmatračku misiju na Kosovu: ambasador William Walker, koji je danas, kao i 1999. godine i svake godine nakon toga, ovde zajedno sa meštanima Račka, zajedno sa svojom porodicom i zajedno sa celim Kosovom.
Zločini počinjeni ovde u Račku, pre dvadeset četiri godine, kada su albanske civile surovo ubijale snage srpskog genocidnog režima, dokazali su svetu tragediju koju Albanci doživljavaju, ali učinili su neizbežnom i intervenciju demokratskog sveta da zaustavi ovu ubilačku mašineriju.
Kodra e Bebushit, kako ga znaju meštani, ali i ceo Račak, postao je mesto gde zločini protiv čovečnosti više nisu mogli da se skrivaju od strane Miloševićeve mašinerije. Ali masakrirani bi verovatno stradali po drugi put, propagandom informativne mašine za laži, koju su u to vreme vodili aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, da šef verifikatora OEBS-a ambasador Walker, koji je došao na lice mesta, nije, bez ikakvog oklevanja, pokliknuo širom sveta, s pravom označivši ovaj događaj kao težak zločin protiv čovečnosti.
„Iz onoga što sam video, ne ustručavam se da opišem incident kao masakr i zločin protiv čovečnosti. Ovo je najtužniji događaj u mom životu“, rekao je tada ambasador Walker.
Ova njegova fraza ostala je zauvek u sećanju Albanaca, ali se pretvorila i u odjek koji je demokratski svet čuo kako svuda odjekuje. Opisujući masakr u Račku kao zločin protiv čovečnosti i zahtevajući pravdu za žrtve, ambasador Walker je postao glas žrtava i glas celog Kosova u najtežim vremenima u našoj istoriji. Njegov poklik dokazao je svetu ne samo pravo albanskog naroda da živi slobodan, već i surovost Miloševićevog režima, koji su morali da zaustave svi oni koji su verovali u vrednosti slobode i demokratije.
Poštovani prisutni,
Poštovani članovi porodica i preživeli,
Danas, kada se sa bolom sećamo svojih najmilijih, kojima je mašinerija nasilja oduzela živote samo zato što su oni bili Albanci, zašto su želeli da žive slobodni, obaveza da obezbedimo pravdu za njih i za sve žrtve širom Kosova postaje naša najvažnija težnja. Jer istorija svakog od njih je istorija samog Kosova, zemlje koja se uzdigla iznad bola, tuge za gubitkom naših ljudi, koji počivaju na groblju u Račku i na mnogim, mnogim drugim grobljima širom Kosova. Oni pozivaju na pravdu danas i uvek. Svakog dana kucaju na savest svakog od nas tražeći da učinimo još više za pravdu za njih, ali i za pronalaženje više od 1.600 naših najmilijih koji su nasilno nestali, koje Srbija i tadašnji ministar informisanja, a današnji predsednik, ih i dalje drži kao taoce, dokazujući da se ni njegov mentalitet ni njegova svrha nikada nisu promenili. Zato, nikada ne zaboravimo da svaki grob u Račku nosu priču užasa. Svaki od njih svedoči o opštem užasu koji su Albanci doživeli zbog hegemonije ubilačkog i diktatorskog režima. Ove strahote su dokaz za put kroz koji smo prošli, ali i putokaz za put kojim moramo da idemo napred, a to je razvoj i jačanje naše države i njena integracija u evroatlantske strukture zajedno sa demokratskim zemljama koje su stajale uz nas u najtežim vremenima, kako bismo svi zajedno radili da se ovakve priče užasa nikada više ne ponove ni u jednoj zemlji na svetu.
I pored toga što neko možda neće u potpunosti razumeti kada glasno govorimo o žrtvama poslednjeg rata na Kosovu, mi moramo nastaviti da to činimo, jer moramo da pamtimo i stalno svedočimo o istini, moramo je izgovarati glasno, ovde i bilo gde drugde u svetu. Pogotovo kada smo suočeni sa tolikim tendencijama menjanja i falsifikovanja istorije.
Zato, kao narod koji je sve žrtvovao za našu slobodu, danas moramo da se borimo za pamćenje i protiv zaborava, uvek gledajući u budućnost. Vraćajmo se u Račak i na svako drugo mesto gde je srpsko varvarstvo ostavilo tragove užasa i genocida, recimo naglas da su se ovde desili zločini protiv čovečnosti, kako je rekao ambasador Walker 1999. godine, svedočimo o istini o Račku i celom Kosovu, jer samo istina pomaže u izgradnji budućnosti zasnovane na stabilnom i dugoročnom miru. Sačuvajmo svoju privrženost slobodi, koju su ćerke i sinovi OVK dokazali, negujmo taj osećaj slobode, učinimo sve da mir zavlada u zemlji i čitavom našem regionu, ali uvek zasnivajući se na istini i boreći se protiv prevara. Budući da su svi svedoci i žrtve genocidnog režima, narod Kosova dublje od bilo koga drugog razume vrednost sećanja. Stoga ćemo podići svoj glas protiv genocida širom sveta kao što to činimo i danas. Račak je naš trajni bol, ali i potreba da sačuvamo mir i ljudsko dostojanstvo. Odavde je naša sloboda počela da se oblikuje.
Neka je večno sećanje na pale u Račku!