Poštovani premijeru, g. Kurti,
Poštovana zamenice premijera,
Poštovani članovi vladinog kabineta,
Poštovani predsedniče opštine, g. Totaj,
Poštovane ekselencije, ambasadori različitih zemalja,
Poštovani predstavnici Biskupije,
Poštovani učesnici,
Velika mi je čast da danas, na 25. godišnjicu odlaska u večnost naše majke, Svete Tereze, učestvujem na otvaranju izložbe posvećene Majci Terezi, u njenom muzeju ovde u Prizrenu, i da se zajedno sa vama prisetimo velikog životnog dela i savršenog moralnog primera koji je dala čovečanstvu.
Otvaranje ove izložbe, kao i osnivanje samog muzeja, predstavlja samo mali korak u stvaranju kolektivnog sećanja na našu veliku majku, koja je posvećenost čoveku povezivala sa odanošću bogu, stvarajući simbiozu večne ljubavi, koju je zatim poklanjala celom čovečanstvu kao savršen lični primer.
Otvaranje ove izložbe, ovde, na tlu porodice naše Majke Tereze, znak je brige, koju mi, njeni sunarodnici, pokazujemo prema svetoj Agnesi, ali i prema porodici, koja je bila simbol velikodušnosti, gostoprimstva i pružanja ljubavi svakome, a posebno najsiromašnijima. Stoga, dozvolite mi da se zahvalim Ministarstvu kulture i svima onima koji su se pobrinuli da danas možemo da otvorimo ovu izložbu.
Briga o zaostavštini Majke Tereze nije sećanje koje se vezuje samo za njenu etničku pripadnost, ili veličinu njenog dela, već je to briga, pre svega, za primer koji je dala čovečanstvu. Ovim ličnim primerom ona je postala univerzalni simbol, pokazujući karakter svog naroda, prema kojem čast, velikodušnost i pomoć siromašnima predstavljaju moralne i običajne principe.
Kao deo ove brige, institucije naše zemlje, zajedno sa Kosovskom biskupijom, od 26. avgusta, kada se obeležava dan rođenja albanske svetice, pa do 5. septembra, kada obeležavamo četvrt veka njenog odlaska u večnost, nizom aktivnosti obeležavamo život i delo naše velike humanistkinje. Ovu brigu ćemo čuvati i produbljivati svake godine, čak i u kontinuitetu, jer se briga o našoj svetici ne može nadovezati samo za određene datume. Ona treba da nas spaja i inspiriše svaki dan, kao što je ona sama počela svaki dan, da istovremeno bude i prva i poslednja: puna života i ljubavi prema čoveku.
Stoga, otvaranje ove izložbe, u muzeju koji će nositi pečat njenog dela, ima posebnu kulturnu i humanitarnu težinu. Mi, kao sugrađani i sunarodnici naše svetice, i mnogi strani posetioci, vratićemo se ovde da pronađemo dokaze o korenima porodice Majke Tereze, i ognjištu koje je odgajalo generacije članova njene porodice. On će od sada ovde služiti i kao središte hodočašća za sve one koji će, tražeći dobrotu u životu i velike primere altruizma i ljubavi prema čoveku, dolaziti ovde da nauče kako malo ognjište na jednom malom mestu, u kome živi narod velikog srca, dala svetu univerzalni primer patnje i neizmerne požrtvovanosti za čoveka.
U ovom muzeju se nalazi ne samo istorija porodice Bojaxhiu, već i model na koji će se oslanjati svaki mladić ili devojka, čiji će san jednog dana biti da slede primer Majke Tereze, da služe čovečanstvu, da obraduju njihova srca.
Molba Majke Tereze njenim sestrama da treba da čine sve kako bi siromašnima, posebno najsiromašnijim među njima, „da poklanjaju sreću, koju možda bogati, kako je ona isticala, mogu da obezbede novcem“, predstavlja primer kako čovek može da živi u sreći, obezbeđujući je onima koji je ne mogu sami ostvariti, pružajući im podršku, oslonac i ljubav, onima koji smatraju da je nikada ne mogu postići.
Njen životni princip da, ako želite da budete istovetni sa siromašnima, nije dovoljno samo da ih podržavate, već treba da pokušate da postanete jedan od njih, da saosećate sa njima i za njih, predstavlja najdublji univerzalni princip, primer koji je Majka Tereza dala čovečanstvu. „Poziv u okviru poziva“, kako je ona zvala ovu vrstu posvećenosti, koja se poklapa sa njenim drugim pozivom, koji je osetila tokom putovanja vozom kroz ravnice Indije, posle prvog, koji je osetila u Letnici na Kosovu, predstavlja neponovljiv primer u istoriji čovečanstva, kada je istovetnost u ljubavi, iskušenje odanosti onome kome služi, i to je nepremostiv model iz kojeg možemo stalno da učimo i koji moramo da se trudimo da večno sledimo.
Stoga, danas, kada se prisećamo 25. godišnjice njenog odlaska u večnost, sa ponosom kažemo da Majka Tereza predstavlja ne samo simbol ljubavi, mira i humanizma, već i veliku istorijsku sudbinu, koju mi, njeni potomci, moramo da je se sećamo svakog dana, i da kažemo naglas da je ona postala moralno lice čovečanstva, pokazujući svoju moralnu tradiciju, tradiciju svoje porodice i svog albanskog naroda.
Istorijska je i zbog toga, jer je u vreme srpske etničke represije nad Kosovom i komunističke samoizolacije u Albaniji, ona je postala naš zastupnički simbol. Ističući svoju etničku pripadnost gde god da je išla, porodične vrednosti i tradicije svog naroda, ističući svoju domovinu, kako ju je ona zvala, „mala domovina, ali zvana Albanija“, skrenula je pažnju sveta ka malom, ali velikodušnom i miroljubivom narodu.
Zato, na dane kao što je ovaj, ali i svakog dana našeg života, mi bez prestanka moramo isticati njeno ime, njene lekcije, njenu izuzetnu ličnost. Kao institucije i kao ljudi u politici, mi moramo da internalizujemo njenu ljubav prema ljudima i da ističemo njene miroljubive i humane poruke, kao što je to činio naš istorijski predsednik, dr Ibrahim Rugova, tokom devedesetih godina, dajući politici ljudski odraz, prema humanom modelu Majke Tereze.
Dakle, mi smo ponosni što smo svetu dali primer albanske žene zvane, Agnesë Gonxhe Bojaxhiu- Majka Tereza, model mirne, ali odlučne žene, koja je izuzetno posvećena ljudima, i koju svi vole, spremna da se uvek žrtvuje za druge; čovek koji poznaje bol i trudi se da ga izleči kod drugih, toplim rečima i delima, kao što je ona govorila „malim delima, ali s velikom ljubavlju“.
Nek bog blagoslovi Svetu Terezu!
Nek bog blagoslovi ovaj muzej koji inaugurišemo danas!
Neka bog blagoslovi Republiku Kosovo!
Hvala Vam!!!