Svakog dana, mnoge porodice na Kosovu osećaju duboku bol u traženju njihovih bližnjih, čija se sudbina godinama nije obelodanila. Svakoga dana mnoge porodice žive u agoniji i duševnom bolu čekajući da dobiju odgovor za njihove ljude, čiji nestanak ne dopušta da se rane izleče.
Pozdrav svima,
Poštovana naša draga prijateljice, predsednice Tarja Halonen,
Ministre Kuči,
Poštovani predstavnici institucija Republike Kosova,
Poštovani gospodine Zbogar,
Akreditovani ambasadori na Kosovu,
Poštovana ambasadorko Huhtamaki,
Dokotre Ranta
Poštovani učesnici,
Svakog dana, mnoge porodice na Kosovu osećaju duboku bol u traženju njihovih bližnjih, čija se sudbina godinama nije obelodanila. Svakoga dana mnoge porodice žive u agoniji i duševnom bolu čekajući da dobiju odgovor za njihove ljude, čiji nestanak ne dopušta da se rane izleče.
Ratove koje smo ostavili za nama, teške posledice po društvo: nasilje, razaranja, razrušene porodice, izgubljeni životi. Ratovi ostavljaju patnje za društva, koja sa mukom prevazilaze posledice, probajući da nad bolom izgrade njihovu sadašnjost.
Koliko je teško, toliko je i bolno da tretiramo pitanje nepronađenih osoba, kao jedno teško ratno nasledstvo, a još je nepravičnije da i nakon 15 godina posle rata nastavljamo da tražimo mesto na kome se nalaze naši građani.
Bitka za nestale postaje jedna od najtežih boli u društvu, koja vezuje našu prošlost sa sadašnjošću i koja određuje našu budućnost. Svakoga dana tražimo odgovore za porodice naših nestalih, umorne duše koje lutaju 15 godina u traženju odgovora od svih kako bi se njihove boli okončale, kako bi smo okončali naš opšti bol.
Mnogo puta samo rekli da treba da pronađemo rešenje za ovo stanje nesigurnosti i nejasnoće za naše građane i da garantujemo njihov povratak. Mnogo puta smo obećali da ćemo obelodaniti sudbinu svakog od njih, koji se i danas smatraju nestalim, kako bismo omogućili duševni mir porodica i članovima porodica, a ujedno i da ne držimo našu državu i naše društvo kao taoce.
I sada ponovo tražimo proste i veoma direktne odgovore – da zatvorimo jednom zauvek ovu tešku ratnu ranu kako bismo otvorili nove mogućnosti i kako bismo pronašli naš mir.
Naši građani hoće da znaju mesto nalaženja i žele pravdu. Ne osvetu. Pomirenje ima smisla samo onda kada se zatvore teške ratne rane. Dakle, treba da otvorimo jedno novo poglavlje na Balkanu, ne kako bismo zaboravili ono što se dogodilo, već da nikada više ne bismo ponovili ono što se dogodilo.
Mi znamo da je mnogo puta bilo inicijativa da se obelodani sudbina nepronađenih i u ovim inicijativama moja kancelarija je bila učesnik. Bilo je nebrojenih pokušaja institucija da saznamo sudbinu nepronađenih građana, ali je napredak bio spor.
Svi ovi pokušaji, u kojima su obuhvaćene institucije naše države, porodice nepronađenih i međunarodni faktor, na žalost naišli su na nespremnost institucija Republike Srbije za neophodnu i korisnu saradnju.
Države su odgovorne i one koje polažu račune, onoliko koliko poštuju pravdu i koliko ispunjuju međunarodne konvencije i norme. Mi želimo rešenje, a rešenje treba da pronađemo zajedno, ne skrivajući prošlost i zločine.
Nemoguće je da postoji autentična saradnja na ovom polju bez obuhvatanja institucija Republike Srbije, koje će pokazati spremnost da daju odgovore za o mestima na kojima se nalazi više od 1600 tela naših građana.
I imamo dužnosti i obavezu, da kao institucije i kao društvo, pružimo rešenje.
Hvala vam! Pozdravljam ovu inicijativu. Prošle subote sam bila u zonama Kosova, u kojima se jedan bitan broj građana još uvek vode kao nestali. Želim da kažem da se njihov bol ne smanjuje. Tamo sam videla da se bol ne razlikuje od onoga od pre četiri godine, kada sam tamo bilo prošli put, i uopšte se ne razlikuje od ovih 16 godina nakon završetka rata.