Svaka žena ove zemlje ima cenjenu istoriju žrtve, otpora, vere i snage. Priče koje smo možda čuli, koje smo podelili jedni sa drugima s ponosom ili za koje smo tražili da postupamo zajedno kako bismo ih promenili i kako ne bismo dozvolili da se ponove.
Ima i na stotine hiljada priča koje čine život našeg društva, koje nam govore o našoj prošlosti i koje određuju svaki današnji dan i budućnost koja nas čeka. Priče koje ne znamo, a koje neretko biramo da ne saslušamo.
Tokom ovih pet godina kao predsednica zemlje, imala sam posebnu čast i privilegiju da izbliza čujem ove priče, da zaplačem i da se obradujem sa njima, da osetim bol i da budem ponosna, da dobijem od njih snagu, da postanem jedno sa njima i da se zakunem da ću svakoga dana neumorno raditi na tome da snaga koju one predstavljaju bude snaga koja gura napred naše društvo.
U različitim delovima sveta sam podelila priču kosovskih žena, njihovog snažnog glasa u vreme otpora i rata, njihovih stoičkih pokušaja da slome izolaciju, da dokumentuju zločin, da od sveta traže da kaže njemu stop, nesalomive, spremne na svaku žrtvu kako bi zaštitle porodicu u zemlju, da bi zaštitile sve nas.
Sa posebnim emocijama sam saslušala i priče mnogih naših prijatelja o snazi i ponosu koje su videli kod kosovskih žena, kako kod onih koje su štitle prava svih građana, tako i kod onih koje su susreli u mnogobrojnim izbegličkim kampovima u vreme kada su, takoreći, izgubile sve.
Obijala sam da prihvatim, i dalje odbijam da prihvatim, da ova snaga našeg društva, kojom svi treba da se ponosimo svakoga dana, bude ostavljena u tišini, ili da je se setimo i da je priznamo samo na dane kao što je ovaj današnji, Međunarodni dan žena.
Danas, kada slavimo slobodu, kada poštujemo žrtvu čitavih generacija, kada gradimo našu državu uz mnogobrojne pokušaje, treba da se setimo da smo vekovima zajedno pružali otpor, zato danas treba da radimo mnogo više na ovom putu izgradnje naše države, da nastavimo, onako kako smo započeli, zajedno, prihvatajući činjenicu da ova zemlja pripada svima.
Pre dve godine, na ovaj dan sam donela odluku da rukovodim institucionalnim i društvenim diskursom, o jednoj od najtežih posledica koje je rat ostavio na nedužno stanovništvo naše zemlje, o užasnom ratnom zločinu koji je tela hiljade naših građana pretvorio u ratno polje.
Ovo sam odlučila da uradim jer smo dugo ćutali o tome zbog naše istorije, preobraćajući je u našu zabranjenu i skrivenu priču, preobraćajući je nepravedno u sramotnu priču, koja je bila teret nad plećima i nad dušom žrtava ovog zločina, a ne nad onima koji su izvršili ovaj zločin.
S ponosom ću se uvek sećati onog dana, prvog sastanka Nacionalnog saveta za preživele seksualnog nasilja tokom rata, pošto smo zajedno sa institucijama i civilnim društvom izmenili pravac naše istorije, priznali smo seksualno nasilje kao ratni zločin, žrtve smo nazvali preživelim, poštujući i javno priznajući kao nikada ranije njihovu žrtvu i nepravdu koja im je naneta.
Zakleli samo se da ćemo preduzeti svaki korak koji je moguć kako bismo ih rehabilitovali, ponovo integrisali, ponovo socijalizovali preživele seksualnog nasilja tokom rata, kako bismo tražili pravdu za njih,
Za ove dve godine, uz pomoć Saveta smo postigli da jednom zauvek srušimo institucionalnu i društvenu ćutnju, tabu u tretiranju ovog ratnog zločina, neumorno smo radili kako bismo se borili protiv stigme koja i dalje okružuje ovaj zločin.
Postigli smo da pružamo zakonsko priznanje preživelih, da preživelima pružamo dobre uslove i psiho- socijalne i zdravstvene usluge, da sastavimo jasan plan rada kako bismo im olakšali pristup pravdi i kako bismo im pružali uvek više mogućnosti za ekonomsko jačanje.
Uperili smo oči sveta na ovaj ratni zločin koji se dogodio na Kosovu i tražili smo da ga prizna i da ga kazni, postajući i deo globalnih inicijativa kako bismo sprečili upotrebu seksualnog nasilja kao ratnog sredstva.
Pomoću Saveta je urađeno mnogo posla, uspostavljeni su dugoročni ciljevi za pravično i dostojanstveno tretiranje preživelih seksualnog nasilja tokom rata, pružajući i ostalim državama sveta, koje se suočavaju sa sličnim posledicama rata, dobar primer kako jedno društvo treba da tretira njegove preživele, stavljajući ga pod rukovođenje najviše državne institucije, Predsedništva.
Ali, državne institucije imaju još uvek puno posla da urade, kako bi ispunile obaveze koje imaju prema preživelim seksualnog nasilja tokom rata. Ja očekujem od državnih institucija da budu oprezne i da preuzmu ispunjene svih obaveza koje im pripadaju.
Ja sada očekujem da Vlada ispuni njenu obavezu i da što pre formira vladinu komisiju za priznavanje i utvrđivanje i da proces priznavanja zakonskog statusa za preživele seksualnog nasilja tokom rata i beneficije koje su predviđene zakonom, budu sprovedeni. Svako kašnjenje u tom pravcu je gubljenje poverenja preživelih, poverenje koje smo uz mnogo truda i napora, ponovo pridobili.
Ja očekujem od državnog pravosudnog sistema da nastavi sa pokušajima i posvećenošću da žrtvama pružaj potreban i zaslužen pristup pravdi i u budućnosti.
Očekujem da nastave sa preduzetim koracima u integrisanju žrtava seksualnog nasilja tokom rata u svim zakonodavnim okvirima jednako i dostojanstveno, onako kako smo to učinili za sve ostale kategorije koje su proizišle iz rata.
Treba da nastavimo da tražimo više angažovanja od međunarodne zajednice da prizna zločin seksualnog nasilja koji je izvršen tokom rata na Kosovu i da kazni izvršioce ovog zločina.
I iznad svega, tražim i očekujem od čitavog našeg društva, da prizna ovaj ratni zločin, da poštuje žrtvu preživelih i da nastavi da podržava njihove pokušaje da izgrade život u miru, daleko od ovog zločina.
Ja ovaj dan, posvećujem njima, njuhovoj snazi, poštovanju za njih govoreći im da neću prestati da im pružam moju podršku do potpunog ostvarivanja svih njihovih prava. Uvek ću im biti zahvalna što su otvorile njihovu dušu sa mnom i što su me učinile njihovim delom.
One više ne šapuću, one jasno govore i glasno traže pravdu.
I mi smo dužni da nastavimo da govorimo veoma jasno, u zemlji i van nje, kao institucije i kao čitavo društvo, da nećemo stati sa traženjem pravde za preživele seksualnog nasilja tokom rata na Kosovu, nećemo se zaustaviti do potpunog ostvarivanja svih njihovih prava.
Ne treba da stanemo dok pravda ne zauzme svoje mesto.
Društvo koje zna da se ponosi sa vrednostima njegovih građana, sa njihovom žrtvom i njihovom snagom, je društvo koje može da prevaziđe svaki izazov, društvo koje je jasno u njegovoj viziji za budućnost. Ja imam poverenja u naše društvo.
Atifete Jahjaga
Predsednica Republike Kosova