Dobro je što se danas ponovo okupljamo u prostorijama Skupštine Republike Kosovo, 36 godina kasnije, u potpuno drugačijim okolnostima, ali danas ne bismo mogli biti ovde bez vaše odlučnosti i otpora pre više od tri decenije.
Poštovani prisutni,
2. jula 1990. godine vrata Skupštine bila su zatvorena za delegate Kosova. Slika tog dana počinje zatvorenim vratima, policijom ispred Skupštine, delegatima van skupštinske sale i vlašću koja je, nakon što je Kosovu oduzela autonomiju, nastojala da mu oduzme i politički glas.
Međutim, mandat proizlazi iz naroda, a delegati Kosova su toga dana to i dokazali, govoreći u ime Kosova i van skupštinske sale.
Bez te scene nije moguće pravilno razumeti 2. jul. Režim je mislio da je sprečio održavanje sednice Skupštine, ali je iza sebe ostavio prizor koji Kosovo nikada neće zaboraviti – delegate koji su ostali van sale, ali su ušli u istoriju.
U to vreme Kosovo se suočavalo sa organizovanim državnim nasiljem.Ono se nije ogledalo samo u nasilju koje je vršila tadašnja policija, već i u udaru na institucije, školstvo, rad, jezik i samo pravo Albanaca na Kosovu da odlučuju o sebi. Srbija nije težila samo upravljanju Kosovom. Težila je da Kosovo ostane bez političkog glasa i mogućnosti da nastupa kao poseban subjekt. Upravo protiv toga je doneta Ustavna deklaracija od 2. jula.
Tadašnje Kosovo je imalo veoma malo prostora. Ali je imalo ljude koji su i to malo prostora umeli da iskoriste mudro i hrabro. Među njima su bili delegati koji su usvojili Deklaraciju, ljudi koji su je sastavili i podržali, kao i svi koji su razumeli da politika Kosova treba da govori jezikom prava, a ne jezikom potčinjenosti.
U toj istoriji posebno mesto pripada akademiku Gazmendu Zajmiju, jednom od umova koji je Deklaraciji dao pravnu jasnoću i ustavni poredak. Tekst Deklaracije od 2. jula imao je pet tačaka, a svaka od njih vodila je Kosovo izvan položaja koji mu je nametnula Srbija. Deklaracijom je ovaj čin definisan kao političko samoopredeljenje, Kosovo je određeno kao nezavisna i ravnopravna jedinica u okviru Federacije, odnosno Konfederacije Jugoslavije, i potvrđeno kao političko-ustavna zajednica ravnopravnih građana i zajednica. Njome su odbačeni amandmani Srbije iz 1989. godine i određeno je da se Skupština i politička zajednica koju predstavlja javno nazivaju isključivo Kosovo.
Kada je Muharem Shabani pročitao Deklaraciju ispred zgrade Skupštine, Kosovo je javno artikulisalo svoj politički stav. Kosovo nije prihvatilo da bude tretirano kao potčinjena pokrajina, već je zahtevalo da bude priznato kao nezavisna i ravnopravna jedinica
Nakon 2. jula usledio je 7. septembar, Kačanički ustav, potom referendum za nezavisnost i celokupna organizacija devedesetih godina. Kosovo je nastojalo da opstane sa institucijama koje je izgradilo, albansko školstvo, univerzitet, politički život i građanima koji nisu prihvatili nepravdu koja im je bila nametnuta kao trajno stanje.
Politički put devedesetih godina dobio je svoj puni smisao sa Oslobodilačkom vojskom Kosova. OVK je na sebe preuzela najteži teret naše novije istorije, borbu za oslobođenje zemlje. Žrtva palih boraca, otpor boraca, nasilje nad civilima, masovno proterivanje i etničko čišćenje jasno su pokazali svetu da Kosovo nije tražilo političke privilegije, već slobodu od represije i organizovanog državnog nasilja.
Nakon oslobodilačkog rata OVK i intervencije naših saveznika, Kosovo je ušlo u novu političku fazu. Dana 17. februara 2008. godine proglasilo je svoju Republiku kao nezavisnu, suverenu i demokratsku državu. Tog dana pred svetom je potvrđen zahtev koji je mnogo ranije bio formulisan kroz političke odluke, ustavne akte, organizovanje, borbu i žrtvu.
Iz tog razloga, 2. jul ne može ostati na margini ove istorije. To je trenutak kada je Kosovo progovorilo u svoje ime i odbilo da Srbija odlučuje umesto njega. Ustavnom deklaracijom zahtev za Republikom prešao je iz političkog poziva u institucionalni jezik predstavnika Kosova.
Danas Republika Kosovo odaje duboko i trajno priznanje delegatima od 2. jula.
Odajemo priznanje onima koji su još među nama. S poštovanjem se sećamo onih koji više nisu živi.
Zahvalnost pripada i njihovim porodicama, jer politika u takvim trenucima ne ostaje samo u dokumentima. Ona se pretvara u strah unutar doma i u brigu za čoveka koji je preuzeo odgovornost da izgovori ono što režim želi da zabrani. Delegati 2. jula nisu imali ni komfor redovne sednice, ni sigurnost koju pruža slobodna država. Nasuprot njima stajao je režim koji je nastojao da nasilje pretvori u ustavni poredak. To njihov čin postavlja u sam politički temelj Republike.
Danas, kada se sećamo 2. jula, treba jasno da razumemo politički značaj tog dana. Kosovo nije prihvatilo da Srbija govori u njegovo ime. Nije prihvatilo da nasilje postane ustavni poredak. Nije prihvatilo da se volja naroda zameni policijom i nametnutim amandmanima.
Današnja Republika odaje počast 2. julu time što štiti svoj suverenitet u svakom njenom delu, što institucije drži u službi građana i što jasno pokazuje da o Kosovu odlučuju njegovi građani.
Večna počast delegatima od 2. jula. Počast svima koji su osmislili, branili i unapredili ideju Republike Kosovo.
Hvala vam!
