Poštovani direktore Hetemi,
Veoma poštovani predstavnici institucija, članovi porodica, nastavnici, bivši učenici i svedoci tog teškog vremena,
Predstavnici civilnog društva i akademskog sveta,
Poštovani prisutni,
Postoje priče koje ne blede ni sa prolaskom godina, baš kao što postoje zločini koji se nikada ne zaboravljaju, jer bi ćutanje bilo izdaja istine, pravde i onih koji su sami doživeli ovaj zločin.
Masovna trovanja albanskih učenika na Kosovu, 1989-1990. godine, su strašan zločin, koji i danas zahteva odgovore i zahteva pravdu.
Miris koji je u početku izgledao beznačajan, ali se u roku od nekoliko minuta pretvorio u paniku i anksioznost, učenicke koji su gubili svest, vrtoglavicu, povraćanje, znojenje i probleme sa disanjem.
To su bili simptomi i to je bila slika 1989-1990. godine, kada je počelo trovanje kosovskih učenika od strane zločinačkog srpskog režima.
Ovaj miris, za koji se kasnije ispostavilo da je hemijski nervni agens, bio je uvod u jedan od najozbiljnijih napada na albansku decu u Evropi posle Drugog svetskog rata. To nije bila slučajnost, već unapred smišljen čin protiv učenika naših škola, ali i drugih ljudi.
Proces trovanja trajao je mnogo dana između 1989. i 1990. godine i pogodio je širok spektar institucija, uključujuči predškolske ustanove, osnovne, srednje i više škole, jednu kulturnu instituciju i jedno privredno preduzeće. Prema podacima koje je takođe prikupio gospodin Halim Hyseni, koga danas imamo čast da ovde ugostimo, ukupno je preko 7.000 ljudi otrovano tokom tog perioda.
Za samo nekoliko nedelja, škole u Prištini, Podujevu, Uroševcu, Gnjilanu, Vučitrnu, Mitrovici, Kamenici i mnogim drugim gradovima pretvorene su u scene bola i straha.
U mnogim slučajevima, ambulante, posebno one kojima upravljaju srpski zaposleni, odbijale su da pruže pomoć albanskoj deci. Umesto da im pruže osnovnu medicinsku pomoć, bili su stigmatizovani, ismevani i ignorisani.
S druge strane, mnogi albanski lekari i medicinske sestre koji su digli uzbunu zbog trovanja i pritekli u pomoć učenicima tog vremena otpušteni su sa posla od strane srpskog režima, optuženi za propagandu, a zatim im je zabranjeno da govore u lokalnim i međunarodnim medijima.
Poštovani prisutni,
Nakon prvih analiza, nezavisni stručnjaci su ukazali na prisustvo opasnih neurotoksičnih supstanci, koje su koristili čak i najbrutalniji režimi na svetu.
Dana 8. februara 1992. godine, profesor A. Heyndrickx, naučni stručnjak i direktor Međunarodne laboratorije Univerziteta IRUL, u svojoj studiji „Šta je to sa Kosovom“, zaključio je da je protiv učenika korišćen organsko-hemijski nervni gas, sarin i tabun, supstance poznate širom sveta kao hemijski ratni agensi. Ova naučna konstatacija potvrđuje ono što su albanski roditelji, nastavnici i lekari videli svojim očima, da je hemijski napad izvršen na našu decu.
Ovaj nehumani čin bio je dobro organizovan, koordinisan napad, tipičan za represivni državni aparat koji je nastojao da slomi duh naroda, udarajući na najranjivije, decu, studente i mlade.
Srbija je ne samo počinila zločin, već ga je kasnije i poricala, angažujući svu državnu propagandu, tajnu službu, diplomate, pa čak i neke od njihovih lekara, opisujući celu situaciju kao „masovnu histeriju“. Teška uvreda za porodice, dvostruki udarac za otrovanu decu. Ali činjenice su poznate širom sveta. Stotine ozbiljnih slučajeva trovanja su već dokumentovane. Postoje medicinske analize, a naučni dokazi i svedoci tog vremena potvrđuju hiljade drugih slučajeva koji pečate istinu.
Deca koja su tih dana padala u školskim hodnicima, kao posledica trovanja, postala su simbol tihog, ali nepobedivog otpora. U tim danima, dok je Srbija pokušavala da ukloni Albance iz škola, da ih udalji od jezika, od obrazovanja, albanska deca su postala učesnici i svedoci nacionalnog otpora. Postali su generacija koja se obrazovala kod kuće, u podrumima, u garažama, u improvizovanim školama. Postali su generacija koja je odbila da se preda i odrekne dostojanstva, slobode i prava na obrazovanje.
Uprkos opasnosti, ova otrovana deca su čvrsto stajala, bili su preteče naše slobode. Jer je Srbija otrovala naše mlade ljude, ali nije uspela da otruje njihovu volju. Ova trovanja bila su deo šire šeme srpskog aparthejda i zločina protiv čovečnosti, koji su počinjeni nad našim narodom u tim godinama. Ovi zločini, koji su se potom pretvorili u genocidnu kampanju protiv naroda Kosova 1998-1999. godine.
Oni nisu bili izolovan čin, već deo čitavog sistema represije, koji je u početku imao za cilj zatvaranje albanskih škola, proterivanje albanskih nastavnika i sprovođenje sistematskog nasilja, što se pretvorilo u jasnu nameru da se uništi naš narod.
Trovanje dece bio je najjasniji signal da se Srbija neće zaustaviti ni pred čim u pokušaju da pokori naš narod. Ali nisu mogli i nisu uspeli.
Danas, kada govorimo o ovoj bolnoj istoriji, ne govorimo kako bismo probudili bol, već kako bismo probudili savest. Do danas nijedan počinilac nije identifikovan, Srbija nije preuzela zvaničnu odgovornost i, kao i obično, odbija da prihvati istinu. Kosovo neće prestati da traži pravdu, uprkos ovom poricanju istine od strane Srbije. Nastavićemo da radimo na dokumentovanju i tražimo odgovornost za ovaj zločin. To je zato što samo narodi koji pamte i poštuju prošlost grade istinski i trajni mir. Naše svedočanstvo je temelj naše slobode.
Poštovani prisutni,
Trovanja su bila početak onoga što će kasnije uslediti, rata 1998-1999. godine, etničkog čišćenja i genocida koji je počinio srpski režim. Sve je to deo iste zločinačke doktrine koju je koristio Miloševićev režim.
Ali, uprkos tome, Kosovo se uzdiglo, odbranilo i stoičkom borbom Oslobodilačke vojske Kosova, uz mudro vođstvo predsednika Rugove i uz pomoć saveznika, postiglo slobodu i nezavisnost.Danas je Kosovo slobodno, upravo zato što su čitave generacije žrtvovale sve za slobodu i dostojanstvo.
Istorija trovanja albanskih učenika na Kosovu nije samo priča o bolu, već i otporu. To je priča o neodustajanju i volji za preživljavanjem, učenjem, životom i slobodom. To je priča koja nas uči da je sloboda rođena u školskim klupama, ali i u školskim dvorištima gde su naša deca trovana, ali nikada nije slomljena.
Zato se danas sećamo kako nikada ne bismo zaboravili, ali i da ne bismo dozvolili da se takvi jezivi činovi ponove igde. Ovo sećanje je u funkciji izgradnje budućnosti sa dostojanstvom i pravdom.
Slava generaciji koja je održala živim albansko obrazovanje i dostojanstvo u najmračnijim godinama!
Pravda za otrovanu decu!
Hvala vam!
Ovaj post je takođe dostupan na jeziku: SQ
