Drage Vasfije, Shyrete,
Dragi Ramadan,
Uvaženi poslanici Skupštine Republike Kosovo,
Uvaženi premijeru Kurti,
Uvaženi zamenici premijera i ministri vladinog kabineta,
Uvaženi ambasadori i predstavnici diplomatskih misija,
Uvažena gđo Feride Rushiti,
Uvaženi građani,
Uvaženi mediji,
Prvobitno, želim da izrazim duboku zahvalnost svakom koji je godinama neumorno radio za ovu kauzu. Mi smo upravo zapalili sveće u sali Skupštine Republike Kosovo, simbolika koja je jednostavna u izgledu, ali duboka po značenju, kao što bi rekao Martin Luter King: „Tama ne može da otera tamu; to može samo svetlost“.
Stoga, danas, kada kažemo „Vrati mi svetlost“, govorimo o svetlosti koju dugujemo istini, o dostojanstvu koje je pokušano da bude zgaženo i o životu koji je prepolovljen.
Malo je zločina koji pogađaju ljudsko biće sa tolikom surovošću kao seksualno nasilje u ratu, jer se preko njega napada temeljito samo ljudsko dostojanstvo. Seksualno
nasilje, kao jedno od najokrutnijih sredstava rata, nije nova pojava niti slučajan izraz ljudske brutalnosti. Ono je duboko ukorenjeno kroz istoriju ratova, kao ponavljani oblik potčinjavanja i društvenog razaranja.
Od drevnih ratova, ženska tela su tretirana kao deo ratnog plena i kao teritorija koja se osvaja zajedno sa zemljom.
U vekovima koji su usledili, ova praksa nije nestala, već je poprimila organizovanije oblike. Tokom Drugog svetskog rata, seksualno nasilje je korišćeno u velikim razmerama, od masakra u Aziji do masovnih silovanja u Evropi, često tolerisano ili nekažnjeno od strane vojnih struktura. U nekim slučajevima, ono je institucionalizovano, kao u sistemima seksualnog ropstva koje su uspostavile okupacione vojske.
Krajem dvadesetog veka, u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, svet se suočio sa istinom koja se više nije mogla maskirati. Seksualno nasilje, koje se do tada smatralo posledicom rata, viđeno je kao instrument rata, kako je i korišćeno, uz potpunu svest kao sredstvo terora, kao instrument poniženja, kao način da se prodre izvan ljudskog tela i udari na dostojanstvo žrtve, porodice, zajednice, same društvene veze koja drži narod u nogama. Upravo u tom periodu, međunarodna pravda je počela da ga prepoznaje kao ratni zločin, kao zločin protiv čovečnosti i, u određenim okolnostima, kao element genocida.
Međutim, i kada je dobilo pravni naziv, ono je dugo vreme ostalo zatvoreno u društvenoj tišini. Sramota je pripisana žrtvama, dok je zločin potisnut na marginu kolektivnog sećanja.
Na Kosovu, ovaj brutalan i surov metod je primenjivan od strane državnog aparata Srbije i njenih vojnih, policijskih i paravojnih struktura kao deo organizovane kampanje terora nad albanskim civilnim stanovništvom. I to se mora jasno reći. To je bio deo svesnog mehanizma nasilja, koji je imao za cilj poniženje, potčinjavanje i potresanje temelja našeg društva.
Preko dvadeset hiljada žena, muškaraca i dece suočilo se sa ovim zločinom tokom poslednjeg rata na Kosovu. Ali ovaj broj je mnogo više od statističke cifre. Ovaj broj znači okrnjene ljudske sudbine, porodice koje su bile prinuđene da podnose veliki bol u tišini i čitave živote zauvek podeljene na dva dela.
Mnogo godina nakon oslobođenja, ovaj deo naše istine ostao je na ivici javne svesti. Zločin je bio poznat, ali nije izgovaran sa težinom koju je zaslužio. Preživeli su u samoći nosili teret onoga što je samo društvo trebalo da snosi kao odgovornost, dok su autori ovih zločina, u mnogim slučajevima, ostali na slobodi, van naše jurisdikcije i pod zaštitom Srbije.
U svakom slučaju, i usred tame, upaljeno je svetlo sveće poput onih koje smo danas zajedno zapalili. Tišina je prekinuta. Imali smo žene i muškarce koji su pronašli snagu da progovore kada je tišina izgledala lakša. Žene i muškarci koji nisu tražili da budu viđeni sa sažaljenjem, već da budu saslušani sa dostojanstvom. Oni su među nama danas, ovde imamo Vasfije, ovde je Shyrete, tu je Dani, pokojnu Marte Tunaj, preživele seksualnog nasilja koji su svojim glasom promenile ne samo javni diskurs, već i samu savest ove zemlje.
Zahvaljujući toj hrabrosti, Republika Kosovo je konačno počela da gradi institucionalni odgovor dostojan težini ovog pitanja, počev od pravnog priznavanja statusa žrtava nasilja, preko mehanizama verifikacije i podrške, sve do uvrštavanja ovog dana u memorijalni kalendar naše Republike. Ovaj datum je vezan za 14. april 1999. godine, dan kada je Vasfije Krasniqi oteta i seksualno silovana.
Vasfije, mi smo uz tebe. Imaš podršku ne samo institucija Republike Kosovo, već i celog albanskog naroda i mnogo više od albanskog naroda.
Poslednjih godina, institucije Republike Kosovo su preduzele održive korake za adresiranje zločina koje je Srbija počinila na Kosovu: kroz razvoj politika tranzicione pravde koje stavljaju u centar potrebe žrtava, osnivanje institucije za dokumentovanje ratnih zločina, jačanje kapaciteta i policije i tužilaštva, za krivično gonjenje, kao i omogućavanje suđenja u odsustvu ratnim zločincima, jer Srbija i dalje služi kao utočište za mnoge počinioce ovih zločina.
Već je u postupku dvanaest optužnica za slučajeve seksualnog nasilja tokom rata, a imamo jednu pravosnažnu odluku, dakle odluku o izricanju kazne, osuđujuću presudu za ovaj zločin počinjen tokom rata, a isto tako još dve odluke čekaju da postanu pravosnažne.
Ali pravda ostaje okrnjena sve dok mnogi počinioci ovih zločina danas žive slobodno u Srbiji, zaklonjeni i zaštićeni od strane države koja se još uvek nije suočila sa svojom odgovornošću za zločine počinjene na Kosovu i koja nastavlja da odbija punu saradnju u njihovom izvođenju pred lice pravde.
Stoga, naš odgovor na ovaj zločin ne može biti ograničen samo na ceremonijalno podsećanje, već mora da bude politički, mora da bude pravni i moralni. Politički, jer je potrebno da naša država nikada ne prestane da traži odgovornost. Pravni, jer pravda mora da bude zadovoljena gonjenjem i kažnjavanjem zločinaca. Moralni, jer način na koji se društvo odnosi prema svojim preživelima mnogo govori o njegovom karakteru.
Podjednako je odlučujuća i borba koja se vodi unutar samog našeg društva. Sve vreme dok preživeli oseća potrebu da ćuti iz straha od predrasuda, naš zadatak ostaje nedovršen. Društvo koje ostavlja teret srama žrtvi, ovekovečuje nepravdu izvan samog zločina.
Stoga, našem društvu pripada to da pokaže moralnu zrelost naroda koji zna kako da jasno razdvoji žrtvu od sramote i počinioca od odgovornosti.
I naša Republika, Republika Kosovo, nastaviće da dokazuje, delima, da po ovom pitanju, neće nedostajati ni sećanje, neće nedostajati ni pravda, niti institucionalna posvećenost.
Hvala Vam.
