Govor predsednice Osmani na diskusiji „Imovinska prava i nasilje u porodici“

Uvaženi g. Wigemark, Uvažene ambasadorke, Veoma uvaženi učesnici iz domaćih institucija, Dame i gospodo!
Hvala vam na današnjem pozivu! 
Diskusija o imovinskim pravima u okviru 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja predstavlja prenošenje jasne poruke da su ekonomsko osnaživanje i rodna ravnopravnost ključni preduslovi za stvaranja društva u kojem se devojke i žene osećaju i bezbedne, ali i osnažene. Takve diskusije služe našem zajedničkom konačnom cilju. Odnosno, ove diskusije dodatno osnažuju naše napore za borbu protiv nasilja nad ženama i devojkama, pojašnjavajući jednom i zauvek da se ne može dalje tolerisati da nasledno pravo i imovinska prava ostaju taoci rodne diskriminacije. I, da pitanje nasledstva nije samo izolovano pitanje, jer imovina realno predstavlja, pre svega, instrument ekonomskog osnaživanja i stabilnosti.  
 
Žene i devojke, kao što smo mnogo puta čuli, nesumnjivo su snažan stub našeg društva. Njihovo ravnopravno učešće u svakom procesu, uporedo sa muškarcima, doprinosi ne samo dobrobiti porodice, već i celog našeg društva i ekonomije u celini. Ovaj doprinos sadrži u sebi i nasledstvo, kao i imovinska prava, koje su nesumnjivo zaštita i garancija za dobrobit, nezavisnost i integritet i dostojanstvo. Tako, imovina stvara mogućnosti za ekonomsku nezavisnost i osnaživanje glasa žena i devojaka protiv nepravdi i nejednakosti.
Kao rezultat još uvek prisutnog patrijarhalnog i diskriminatornog pristupa u pogledu imovinskih prava, trenutno stanje u vezi sa nasleđivanjem imovine i dalje je nezadovoljavajuće. Veoma mali procenat imovine roditelja nasleđuju devojke, a takođe veoma mali procenat žena su vlasnice imovina.  
 
A takva situacija, nažalost, ne razlikuje se mnogo od mentaliteta koji je dominirao kada je zakon donosio Kanun i kada su imovinska prava zavisila od pola, starosti i zdravstvenog stanja, dok je tada prednost data muškom polu. Tako se „imovina i imanje“ i kako se to zvalo „vladanje sopstvenom kućom“, moglo dati u posed 15-godišnjaku, dakle momku, ali ne i devojci ili ženi.  
Uprkos našim naprednim zakonima, posledice ovakve običajne definicije se ispoljavaju i danas su prisutne u praksi, zaobilazeći priliku koja se pruža na osnovu zakonskog okvira. Stoga, podaci o posedovanju imovine od strane devojaka i žena u našoj zemlji su na veoma niskom nivou, koji takođe predstavlja zabrinjavajući nivo.
 
Dakle, bez obzira na pravni osnov, bez obzira na to da Ustav Kosova jasno zabranjuje diskriminaciju, kodeks običaja je veoma relevantan u mnogim delovima društva.   
Međutim, ne možemo poreći i spor napredak, koji je ipak prisutan. Podaci pokazuju porast broja žena koje su pokrenule zahteve za nasledstvo. Istovremeno, udvostručen je broj žena koje su izveštavale da su nasledile imovinu. Upravo ove pozitivne pomake treba evidentirati, pozdraviti, ali pre svega umnožavati.  
Žene i devojke treba da budu odlučne u ostvarivanju svojih imovinskih prava, jer imovinu ne treba videti kao poklon. To je stečeno pravo. Trebalo bi da bude jasno da je imovina prilika da se ispolji integritet u suočavanju sa elementima patrijarhalizma.
I dok društvo postepeno internalizuje važnost onoga o čemu danas razgovaramo, to smo mi, institucije, koje treba da budemo mnogo odlučnije da se sprovodi zakonodavstvo, da se menja i napreduje tamo gde je potrebno, da se nadgleda usklađenost, kao i da obezbedimo pravednu i nediskriminatornu podelu nasledstva. Konačno, pravosudni sistem mora pravično, efikasno i bez odlaganja tretirati zahteve za imovinska prava žena. A ova posvećenost mora da prevaziđe sve društvene podele, uveravanjem da su imovinska prava obezbeđena i zagarantovana i za nevećinske zajednice.
Uvaženi učesnici,
Nedostatak efikasnog sistema imovinskih prava i nedostatak sistematske koordinacije u borbi protiv nasilja u porodici oslabljuje vladavinu prava, negativno utiče na poštovanje ljudskih prava, oslabljuje položaj žena, a samim tim i rodnu ravnopravnost u društvu, i takođe ometa održivi ekonomski rast i kolektivno blagostanje, jer su svi oni međusobno povezani, i svi imaju svoju polaznu tačku u jednakosti. Dok je jednakost nemoguća bez ekonomskog osnaživanja, bez poštovanja imovinskih prava.  
Kosovo već ima paket zakona koji uređuju ovu oblast, ali to treba da prati i podizanje svesti u našem društvu.
 
Ekonomski prosperitet naše zemlje se gradi na osnovu jednakih mogućnosti i šansi, dok je jednako pravo na imovinu važan stub koji garantuje uspeh naših napora u ovom pravcu. Svojina je mnogo više od posedovanja posedovnog lista. Imovina je ekonomska garancija, ona je kolateral koji olakšava pristup finansijskim instrumentima, ona je potvrda osnaženog statusa u društvu. A povremeno, upravo to može napraviti podelu između života i smrti, pružajući utočište za jednu devojku ili ženu koja je žrtva nasilja, kao i priliku da pobegne od nasilja.
U odnosu na prethodne godine, povećan je broj žena koje prijavljuju slučajeve nasilja. Izolacija tokom pandemije smatra se jednim od glavnih doprinosilaca u ovom pracu. I često, nemogućnost da imate svoje sklonište kao žena, pogoršava situaciju još više. Dakle, nije reč samo o imovinskim pravima, već, pre svega, o prilici da kažemo „Stop nasilju“ – Ali ništa ne počinje niti se završava imovinom. Danas, više nego ikad, nama je potrebna sveobuhvatna mobilizacija našeg društva i institucija Republike Kosovo za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja. Ovih 16 dana aktivizma, a zapravo 365 dana u godini, treba delovati, kako bismo ohrabrili žene i devojke da prijave slučajeve zlostavljanja, da podstičemo njihovo poverenje u institucije koje se bave njima. Iz tog razloga, neophodno je obezbediti sveobuhvatne, i pre svega, efikasne mehanizme za brzo reagovanje na slučajeve nasilja u porodici, kao i podizanje svesti javnosti o neprihvatanju i netoleranciji nasilja u porodici, kakvo god ono bilo.  
Na kraju, dokle god radimo u ovom pravcu, krajnje je vreme da se borimo protiv takozvanog mentaliteta „sramote“ i „časti“, i da prihvatimo životne vrednosti, i pre svega štiteći život. Sramota je nasilje, osim krivičnog dela. Sramota je nedostatak povećanja broja devojaka i žena koje su naslednice i koje poseduju imovinu, a čast da pogledamo kroz prizmu časti koji će svako od nas učiniti svom društvu osnaživanjem devojaka i žena, garantovanjem imovinskih prava i eliminisanjem nasilja nad njima.  
Danas vam sa ove govornice potvrđujem da ću se kao predsednica zemlje, zajedno sa drugim institucijama, angažovati svakog mog radnog dana, da žene budu zaštićene od nasilja, da se ovo nasilje eliminiše, i da se njihova prava poštuju. Takođe pozivam pravosudne institucije da slučajeve nasilja nad ženama tretiraju sa prioritetom, a da počinioci dobiju zaslužene kazne. Jer, mnogi slučajevi nasilja nad ženama, a nažalost i ubistva, mogli bi se sprečiti, kada bi nadležne institucije uradile posao kako je trebalo, i kada je trebalo.  
Ćutanje na nepravde i nejednakosti nikada nije trebalo da bude alternativa, jer su ćutanje i nekažnjivost podsticanje za počinioce nasilja – i tako se oni tolerišu da nastavljaju dalje, a često na kraju i da ubijaju žene. Stoga, još jednom, ovih 16 dana aktivizmom, i 365 dana svake godine konkretnim delima, da se ujedinimo protiv rodno zasnovanog nasilja i nepravdi. Da se mobilizujemo da se žene i devojke osećaju bezbedno u svojim domovima, na svom poslu i svuda drugde.
Hvala Vam!