Govor v.d. predsednice Vjose Osmani u Skupštini Albanije

Poštovani predsedniče Republike Albanije g. Meta!

Poštovani predsedniče Skupštine g. Ruçi!

Poštovani članovi vladinog kabineta, poslanici ove Skupštine, predstavnici medija;

Veoma poštovani građani Republike Albanije!


Veoma sam srećna što mi je data mogućnost da se sa govornice Skupštine Republike Albanije obratim izabranim predstavnicima, a preko njih i mojim sunarodnicima u čitavom svetu!


Posebno je zadovoljstvo da mogu ovo, kao predstavnica naroda na Kosovu, da uradim u državi Albanaca, ove drevne nacije, koji je toliko mnogo dao zapadnoj kulturi i civilizaciji.


Dakle, velika mi je čast da mogu da vam se obratim i da sa vama razgovaram, kao što čovek razgovara sa svojom porodicom, sa kojom deli toliko puno istorije, napora, bola i neprestanog žala, ali i kojoj je darivao, i isto toliko puno ljubavi dobijao.


Albanija nije samo otadžbina naše braće i sestara, nego naš zajednički san. Ona je naše istorijsko sećanje, ognjište oko kojeg smo sanjali da živimo, koju su nažalost mnogi od nas po prvi put sreli samo u hladnom mrazu rata. Međutim, ona je postala naše ognjište, dom albanskih širokih srca, koji su nas održali živima, ali i zajedničku nadu za slobodom. Mi smo vam doživotno zahvalni!


Dragi građani,


Danas, kada se nalazim pred vama, albanski kulturni prostor funkcioniše, duhovne veze zbog etničkih korena se produbljuju i naša komunikacija nam pruža više u međusobnim odnosima. Albanija i Kosovo, jedno dete s početka XX veka, drugo s početka XXI veka, obe posledica snažnih savezništava u zapadnoj civilizaciji, postale su faktor stabilnosti i mira. One koračaju jedna uz drugu, dajući i uzimajući jedna od druge u procesu evropskih integracija, priznajući i poštujući jedna drugu.


Ali danas, kada sam pred vama, treba da se prisetimo naše zajedničke prošlosti, napora i žrtve generacija da se dogodi ovaj dan. Moramo se prisetiti da nas je do ovde dovela žrtva čitavog jednog naroda, posvećenost slobodi, prolivena krv preko 13.000 ubijenih, čija su većina žene, starci i deca, od kojih je 1.600 još uvek nestalo, a preko 1.133 dece, mnogi od njih novorođenčad od samo nekoliko nedelja ili meseci, čija su imena u temelju naše nezavisnosti. S toga, ću danas ovde, kao i uvek, govoriti ovim glasom i snažno ću tražiti da se bolna istorija Kosova, kao što je i celokupna naša nacionalna istorija, pamti i da se na nju podseća. Jer, podsećajući na nju, mi priznajemo njenu vrednost i postajemo mudriji u našim odlukama.


Poštovane poslanice i poslanici!


Nezavisnost Kosova je zapečatila sudbinu i slobodu naroda na Balkanu. Mi shvatamo šta znači da odrastaš pod ugnjetavačkim režimom u kojem su etnički koreni dovoljan argument da budeš ugnjetavan i ubijen; mi smo doživeli to i možemo da svedočimo o tome. Istorija je na našoj strani.


Na ovaj put krećemo zajedno da našim mnogobrojnim prijateljima, kojima ćemo doživotno biti zahvalni. Oni ne da su stali na stranu kosovskog naroda u njegovim težnjama za slobodom i nezavisnošću, nego su ostali uz nas i tokom izgradnje države Kosovo od prvog dana oslobođenja.


Dragi građani,


Kao predsednica Skupštine Kosova, kao prva žena na ovoj dužnosti i kao vršilac dužnosti predsednice Republike, želim da uputim poziv, pogotovu mladima iz naših zemalja, a posebno ženama i devojkama ove zemlje, da prate njihove težnje i da veruju da se snovi mogu ostvariti: da se ne predaju ni pred kojim izazovom i da budu uporne u njihovim vrednostima. Jednoga dana one će biti tamo gde žele i gde zaslužuju, na najvišim vrhovima njihovih profesija, u politici i biznisu. Jer, kao i svaka druga država, tako će i Kosovo i Albanija, biti uspešne samo onda kada iskoriste i potencijal 50% njihovog stanovništva koji sačinjavaju žene. Naša omladina na Kosovu i u Albaniji su naš vredan kapital. Oni su naši ambasadori u svetu, na koje se svakoga dana sve više ponosimo. Zato je naša obaveza da sve što radimo danas, uradimo tako da njima garantujemo bolju sadašnjost i budućnost koja obećava.


S toga, pozivam političke predstavnike, one koji su danas u ovoj sali, kao i one van nje, da gaje ovo uverenje. Kao izabranici naroda, oni se moraju starati da se njihova volja ostvari, da Albanija bude zemlja njenih građana, da razlike u političkom, kulturnom ili religioznom pogledu budu podstrek nacionalnoj koheziji, da raznovrsnost mišljenja bude srž ponašanja o zajedničkim vrednostima, da raznovrsni stavovi i u ovoj Skupštini, podstaknu dalje gajenje demokratskog duha. Veoma je bitno da naše institucije i oni koji vode politiku studiraju i ocene poruku koju im šalju građani i da budu odgovorni prema mišljenjima i željama naših ljudi.


Poštovani poslanici, dragi građani naše Albanije!


Dijalog sa Srbijom danas još uvek nije zatvoren, mi smo odlučni da vodimo dijalog samo o međusobnom priznavanju, poštujući teritorijalni integritet i suverenitet države, priznajući i prihvatajući neotuđivost teritorije, ustavno uređenje i nivo političke organizacije. Kosovo ne može da nagrađuje Srbiju svojom teritorijom, niti drugim koncesijama, za genocidnu politiku koju je Srbija vodila protiv nas. Srbija mora da se pokaje, da traži izvinjenje i da se kazni. A ne da se nagrađuje. I to mora da bude jasno svakome i to moramo da govorimo glasno ovde i u bilo kojoj drugoj zemlji u svetu.


S toga sam i uputila poziv ovoj poštovanoj Skupštini da se pridruži Skupštini Republike Kosovo u usvajanju Rezolucije koja osuđuje srpski genocid, jer samo kada ujedinimo naše glasove, oni će se čuti van Kosova i van Albanije,


REZOLUCIJA


Niko na albanskom prostoru ne treba da bude zaokupljen kako da sačuva obraz Srbije, jer njeno pravo lice je dokazano genocidnom politikom koju je vodila protiv nas. Ali, dame i gospodo, braćo i sestre, kako bi ovaj glas svuda odzvanjao, moramo da ujedinimo glasove u našim naporima u traženju pravde. Da svaki albanski predstavnik na Kosovu, u Albaniji, Crnoj Gori i Makedoniji, a sada i glas Shaipa Kamberija koji odzvanja u Skupštini Srbije, traži pravdu za žrtve koje je nanela Srbija. Pravdu za ubijenu decu, pravdu za naše sestre koje su Srbi silovali kao ratni zločin, pravdu za majke koje još uvek traže njihove sinove i ćerke, kako bi imale mesto na kojem će liti suze i polagati cveće, jer Kosovu ne može niko da traži da da više. Kosovo je dalo njegovo najvrednije. Kosovo je dalo preko 1.000 dece, zelenih duša, koje su danas mogle da budu ovde gde smo mi, u ovoj sali u kojoj se donose odluke o budućnosti naših država, da Srbija  nije prekinula njihov život na samom početku.


Nacionalna nam je dužnost, a iznad svega moralna, da dok radimo na otvaranju novog poglavlja za čitav naš region, prvo pročitamo, shvatimo i dobro naučimo poglavlje koje je još uvek pred nama. Ovo poglavlje nas uči da moramo ostati jedni uz druge, kao dve sestre koje ne štede ništa jedna za drugu. Ovo poglavlje nas takođe uči da se Srbija nije promenila i da moramo ujediniti snage kao Kosovo i Albanija kako bismo osporili govor mržnje, antialbanski jezik i napore da se sakriju zločini. Da ujedinimo snage i da ne dozvolimo da istina potone pred našim očima. Jer postoji jedna i samo jedna istina koja se dogodila pred očima čitavog sveta, a to je da je Srbija izvršila genocid na Kosovu, a Kosovo je branilo prag svoje kuće. Ovo poglavlje nas takođe uči da je sjajna albanska omladina na Kosovu i u Albaniji, i svugde drugde, naša dijaspora su izuzetni, naš najveći potencijal.


Naša dužnost je da radimo, da oni svoju zemlju vide kao zemlju koja ne zaslužuje napuštanje, nego kao zemlju koja zaslužuje sav njihov doprinos i ljubav. S toga, da radimo zajedno svi, kao dve suverene države, sa dve zastave, ali s jednim duhom koji nije mogao niko nikada da savlada, da dokažemo čitavom svetu, da mi, drevni Iliri i najmlađi Evropljani, najmiroljubiviji narod, najviše pro evropski i pro američki narod na svetu, možemo i da ćemo uspeti. Neka naše razlike postanu snaga da naše države vodimo napred. Kosovu  nisu potrebne grede koje postavlja Albanija. U vreme evropskih integracija, postavljanje bilo koje barijere u komunikaciji između naše dve države je u suprotnosti sa duhom slobodnog kretanja i jačanja međudržavnih i međualbanskih odnosa. Pustite nas da dolazimo u Albaniju, kako su želeli naši preci, kako želimo i mi i kako će želeti naša deca! Naš veliki erudit Konica najbolje je sažeo ovo u tekstu od jula 1898. godine u časopisu „Albania“.


„Trudimo se svim našim snagama da izlečimo Albance od ljubavi prema pojedincima. Oni moraju da nauče da vole Albaniju – ne da ugađaju ovom ili onom Albancu“, rekao je Konica.


Zato vas pozivam da radimo kako bi se i zastava Republike Kosovo, kao nezavisne i suverene države, za koju se vodio pravičan oslobodilački rat, vijorila u Ujedinjenim nacijama i u NATO-u, pored zastave Albanije, da sigurnim koracima koračamo prema učlanjenju u Evropsku uniju.


Dame i gospodo poslanici,

Dragi sunarodnici,


Tokom naše istorije, mnoge porodice su bile podeljene između Kosova i Albanije, a takva je bila sudbina i moje porodice. Dok je moj deda, otac moje majke preživljavao strašna mučenja po zatvorima srpskog režima, i na kraju je i preminuo od tih mučenja, s druge strane majčin stric Sylejman Vucitërna, predsednik Vojne akademije ovde u Albaniji, je ostao u Albaniji, ali ga je živog sahranio režim Enevra Hoxhe. Ova bolna istorija podele porodice, ali i patnji s obe strane granice je istorija hiljade albanskih porodica. Ali, neka njihova hrabrost i hrabrost svakog Albanca da kaže ne nasilnim režimima, bude vodič svakome od nas na našem putu prema konsolidovanoj demokratiji i prema jednom Kosovu i jednoj Albaniji, u kojima je naša omladina ponosna na odluke koje donosimo mi, izabrani predstavnici.


Na samom kraju, dozvolite mi da se još jednom zahvalim na srdačnom dočeku u našoj zajedničkoj kući i da još jednom istaknem u ime svih građana Republike Kosovo ljubav koji osećamo prema Albaniji, prema sestrama i braći Albancima i našu spremnost da s voljom i radom vodimo napred naše dve države.


Hvala vam!