Govor predsednice Vjose Osmani povodom 23. godišnjice masakra u Račku

Poštovani predsedniče Skupštine, g. Konjufca
Poštovani premijeru g. Kurti
Poštovani predstavnici Vlade Kosova,
bivši predsednici,
Poštovani ambasadore Hovenier i ambasadore Szunyog,
Poštovani predsedniče Aliu
Drage porodice žrtava masakra u Račku
Veoma poštovani svi prisutni,
 
Pre 23 godine, nedaleko od mesta gde su danas svi odali poštu, svet je bio užasnut i konačno je iz jezivih slika masakra u Račku shvatio zločin koji se dogodio nad nedužnim albanskim civilnim stanovništvom. 
Goloruke civile su svirepo ubile snage Miloševićevog genocidnog režima kobnog dana.

Tog dana brdo Bebushi, kako ga meštani poznaju, bio je odraz zločina protiv čovečnosti, odraz zločina nad Albancima, odraz namere istrebljenja i genocidnih namera Miloševićevog režima, odraz masakra ljudi su se nalazili u svojim domovima i koji su se suočili sa brutalnošću srpskih policijskih i vojnih snaga.

Tokom deset sati napada ubijenih je bilo i u drugim delovima sela, pa je s pravom, kako je i sam rekao, tadašnji šef verifikatora OEBS-a Wiliam Walker, po onome što je video na licu mesta, bez oklevanja, kako je sam naveo u to vreme, opisao taj čin kao stravičan masakr i težak zločin protiv čovečnosti.

Predstavnici međunarodne zajednice prisutni na licu mesta bili su pečat svedočenja ovog jezivog čina i nekada najautentičniji svedoci pored preživelih zločina, odnosno svedoci varvarstva Miloševićeve vlasti, koja je imala za cilj da istrebi Albance, i uradila je to pred očima celog sveta.

Tendencija da se negira masakr u Račku je jasan pokušaj rehabilitacije onih koji su počinili zločin. Ali propaganda nikada ne može da promeni istorijske činjenice. A pogotovo ne istinu koja se desila pred očima celog sveta. U Račku se desio zločin protiv čovečnosti, ali i ispoljavanje namere Srbije u to vreme da istrebi Albance sa lica zemlje, a Račak je jedan od mnogih stravičnih masakra gde je ta namera dokazana.

Negiranje ratnih činjenica kroz rehabilitaciju ratnih zločinaca je ponavljanje zločina. Ali istina o Račku je daleko moćnija od bilo koje propagande bliskih saradnika Miloševićevog režima.

Dokumentovana istorija se ne može menjati niti je podložna tumačenju. Za zločin kakav je masakr u Račku, propagandisti treba da se sažale, a da se istovremeno izvine i donesu pravdu!

U grobnom kompleksu koji smo danas posetili samo je jedan grob prazan, što je najjasniji dokaz zločina od 15. februara 1999. godine. Za porodicu Metushi saga još nije završena. Nad njihovom slobodom, ali i našom slobodom visi sudbina njihove majke Sahide. U potrazi za njom, nisu stali od tužnog dana, ali bez ijedne vesti do danas. Čak nema nikakvih vesti ni o preko 1600 drugih nasilno nestalih u poslednjem ratu, koji su naša svakodnevna posvećenost i bez kojih će naša sloboda uvek ostati neostvarena.
 
Poštovani prisutni,
Dragi članovi porodice,
Poštovani ambasadori koji ste prisutni,
Predstavnici institucija,
 
Svaka od ovih grobnica ima užasnu priču. Svaki grob svedoči o svemu. Svi ovi grobovi zajedno predstavljaju argumentovan, neosporan i dokumentovan dokaz.

„To je bio nameran i neselektivan čin ubistva, učinjen da bi se stvorio strah među ljudima na Kosovu“, rekao je tada predsednik SAD-a Bil Klinton.

Ovaj masakr je označio najvažniju prekretnicu ratnog perioda na Kosovu, pošto je svetska diplomatija intenzivirala napore da zaustavi varvarstvo prema albanskom narodu na Kosovu.

Istovremeno je intenzivirala napore devojaka i dečaka OVK –a za slobodu naše zemlje.

Slike iz Račka dotakle su ne samo savest običnih ljudi svuda u svetu, već́ i svetske diplomatije.

Oko dva meseca kasnije, NATO je započeo kampanju vazdušnih udara na vojne ciljeve Srbije, primoravajući je da jednom zauvek napusti Kosovo od 24. marta 1999. godine.

Danas su Račak i Kosovo slobodni zahvaljujući zalaganju i požrtvovanju naroda Kosova, kao i zahvaljujući pomoći naših stalnih saveznika iz demokratskog sveta.

Svake godine sećajući se na žrtve masakra u Račku, kao i na sve žrtve masakra širom Kosova, sećamo se i ponavljamo istinu, i ništa osim istine, koju moramo da kažemo ovde, ali i drugde u svetu.

Ako smo se nekada borili za svoju slobodu, danas se moramo boriti za sećanje protiv zaborava, uvek gledajući u budućnost.

U Račak ćemo se uvek vraćati, reći ćemo naglas da je ovde dokazano da su zločini nad albanskim civilima oni koji pokazuju nameru tadašnjeg srpskog režima da istrebi Albance, i zahtevajući da pravda, a ne negiranje zločina, bude ključna reč u svačijem delovanju.

Istinu o Račku širićemo dalje, reći ćemo je naglas, jer ona mora da se čuje na svakom uglu zemaljske kugle. Nikada nećemo dozvoliti da se istina pokrije prašinom istorije ili tendencijama da se istorija menja, i nećemo dozvoliti da se ona ponovi, ne samo na Kosovu, nego i kao svedoci i žrtve režima genocida, podići ćemo naše glasove protiv genocida, protiv zločina protiv čovečnosti i protiv ratnih zločina širom sveta.

Račak je naša stalna bol i potreba za očuvanjem mira i ljudskog dostojanstva. Ovo mesto predstavlja poslednji početak nastojanja srpskog režima da istrebi Albance. Račak je jedno od mesta gde je naša sloboda počela da se oblikuje.

Zato se danas iz ove zemlje klanjamo pred svim civilnim žrtvama, poštujemo sećanje na njih, na sve mučenike i sve pale borce, saosećamo sa porodicama i glasno ponavljamo jedinu istinu, da je narod Kosova bio žrtva režimskog genocida koji još čeka pravdu!

Danas smo zajedno sa rukovodiocima institucija obišli mesto događaja, brdo Bebushi. Mesto gde su masakrirani svi ovi civili i odatle smo čuli užasne priče onih nekoliko preživelih. Ni od jednog od njih ne možete čuti zahtev za osvetom, samo zahtev za pravdom. Pravda je jedina stvar koju ćemo uvek tražiti.
 
Neka sećanje na sve one koji su pali u Račku bude nezaboravno!