Govor predsednice Osmani na Konferenciji o Izveštaju istraživanja „Pol i odnosi moći“

Draga gđo Hoxha,

Poštovani učesnici sa Kosova i drugih zemalja sveta,

Dobro došli vi koji niste sa Kosova!
 
Prvo bih želela da čestitam timu festivala Femart na trudu i angažovanju da ovaj festival pretvore u događaj ponosa u okviru kalendara kulturnih događaja na našem Kosovu.
 
Iznad svega, zahvaljujem vam što ste kroz umetnost izabrali da prenesete važne poruke našem društvu i što kroz ovaj napor imate u centru pažnje upravo osnaživanje žena i devojaka.
 
Čast mi je i čitavoj mojoj kancelariji da vas makar malo podržimo na ovom putu, tako da sam sigurna da će se naša saradnja intenzivirati svakim danom sve više.
 
Danas, povodom objavljivanja izveštaja „Pol i odnosi moći“, koji smo analizirali zajedno sa svojim osobljem, želim da vam kažem da u borbi protiv nejednakosti, protiv jezika nasilja, seksualnog zlostavljanja, seksualnog uznemiravanja, silovanja, predrasuda i nepravdi, kao rezultat neravnoteže u pogledu moći, uvek ćemo biti uz vas.
 
Jednako važna je bila i odluka Tarane Burke 2006. godine putem hashtaga MeToo da javno progovori o svom seksualnom uznemiravanju, što je označilo početak revolucije u suočavanju društva sa ovom gorkom pojavom, ali je isto tako važno da se sastajemo u formatima kao što je ovaj danas kako bismo razgovarali o tome i sličnim slučajevim i situacijama u svakom sektoru – i danas, sa posebnim fokusom na oblast umetnosti.
 
Nažalost, zloupotreba moći se manifestuje u različitim oblicima. Seksualno uznemiravanje i seksualno zlostavljanje su među čestim manifestacijama neravnoteže moći. Iako svaka žena može biti žrtva ovakvih situacija, loši uslovi, nesigurnost na poslu, finansijska nestabilnost utiču na povećanje izloženosti i povećavaju nivo ugroženosti takvim situacijama.
 
Ovo je tačno evidentirano u nalazima izveštaja koji će uskoro biti predstavljen. Ovo bi stoga trebalo da posluži kao dodatni razlog da shvatimo da osnaživanje žena i devojaka nije samo prava stvar koju jedno društvo treba da uradi, već je i preduslov za očuvanje dostojanstva, povećanje bezbednosti i stvaranje mogućnosti i prostora za adekvatno bavljenje raznim profesijama.
 
Dakle, potreban nam je jasan i precizan diskurs, moramo imati jasne definicije koje služe kao polazna tačka za naš rad i naše angažovanje na promenama, i treba da se ne ustručavamo da otvoreno govorimo o stvarima koje nas zabrinjavaju  i isto toliko mi treba da iskoristimo svaki prostor i forum da razgovaramo jedne sa drugima i jedni sa drugima i da razumemo kako možemo da pomognemo i olakšamo teret svakoj ženi kao i svakoj devojci i ženi u umetnosti, ali i u bilo kojoj drugoj profesiji.
 
Iako sam ljubitelj umetnosti, odlučila sam da svoj profesionalni život posvetim političkom angažmanu. Kao što ste, verujem, imali prilike da čujete u više navrata, politika je jedan od najtežih sektora za profesionalni opstanak devojke ili žene. Politika koja se odvija u dominantnom patrijarhalnom okruženju je nemilosrdna prema ženama. Udari i napadi su svakodnevni, sistematski i raznovrsni.
 
I jezik nasilja i fenomen seksualnog uznemiravanja, kao i suočavanje sa situacijama koje proističu iz neravnoteže moći, gotovo su svakodnevna pojava mnogih devojaka i mnogih žena na ovoj funkciji. Koliko god bolno, ovo je i svakodnevna prilika za rad i razmišljanje.
 
Stoga, uvek rado prihvatam da budem deo ovakvih događaja kao što je Femart, jer mi je jasno da moramo mnogo da naučimo jedne od drugih, da razumemo izazove naših svakodnevnih konfrontacija, da identifikujemo izvor takvih situacija, jer samo u na ovaj način uspevamo da definišemo problem, da definišemo protokole delovanja kako bismo uspeli da ojačamo glasove u suočavanju sa nepravdama, nejednakostima i nedostatkom mogućnosti za žene i devojke.
 
Ali takve diskusije i inicijative kao što je pokret MeToo su posebno važne jer nas navode da shvatimo da niko nije sam u suočavanju sa njima.

Ove diskusije i inicijative su toliko važne da, pored razumevanja da postoje i drugi koji doživljavaju isti bol i nepravdu, pomažu da se ublaži teret koji gori i peče u trenucima kada mislite da ste sami.
 
Uvek nam je bilo teško da otvoreno govorimo o suočavanju sa situacijama seksualnog uznemiravanja, zlostavljanja, jezika nasilja i ponižavanja, jer je uvek postojao strah od predrasuda.
 
Umesto da se osećaju krivim počinioci ili zlostavljači, zapravo su se žrtve osećale krivim. Ova realnost ima mnogo primera koji se nastavljaju. To je realnost koja se mora promeniti u svakoj zemlji i u svakom slučaju, bez izuzetka. Ovo je stvarnost koja dominira svetom. Dakle, mora se boriti protiv nje svuda, u svakom uglu sveta. Dakle, ovo je realnost koju moramo da izazovemo i da se borimo protiv nje zajedno.
 
Kao što je navedeno u izveštaju, koliko su važne ove inicijative i kampanje podizanja svesti, toliko je važna i saradnja sa ljudima na vlasti unutar organizacija ili institucija. Jer, pored pristupa odozdo prema gore, na kraju su nam potrebne strukturne, suštinske i održive promene. Dakle, ako im druge ne daju mogućnost da budu deo ciklusa diskusije i kreiranja politike, bilo u pozorištu, ansamblu, u kulturnim društvima ili negde drugde, angažujte se na stvaranju ovog prostora samo za sebe. Ali imati dovoljno prostora da se izraziš nije dovoljno – potrebna je stalna hrabrost, stalno insistiranje, sistematski rad i istrajnost.

Takve diskusije, izveštaji i okrugli stolovi će se nastaviti sve dok ne budemo zajednički radili na ostvarenju cilja rodne ravnopravnosti. Razumemo da imamo mnogo posla, ali mora nam biti jasno da je svaki korak koji nas približava realnosti jednakosti još jedna prilika da se borimo protiv mentaliteta agresije, seksualnog uznemiravanja, fizičkog, verbalnog i psihičkog nasilja. Svaki korak u ovom pravcu je korak bliže rodnoj ravnopravnosti.
 
Naše devojke i žene zaslužuju bezbedno mesto na poslu, poštovanje od svih bez razlike, zahvalnost za njihov rad i doprinos, uvažavanje njihovog truda, jednake mogućnosti za napredovanje, garantovanje bezbednosti i bezbednog radnog okruženja – dok glumice, plesačice, balerine, kustosi , reditelji, dramaturzi, koreografi, pevačice, pijanisti, soprani, slikarke i sve naše umetnice zaslužuju sve ovo što sam navela. Njihova umetnost i rad to zaslužuju – umetnosti je to potrebno da bi bila uspešna i za dobrobit celog društva i svih članova našeg društva bez razlike. Zato, hajde da danas govorimo glasno i radimo svaki dan sa punim ubeđenjem i posvećenošću za više jednakosti, dostojanstva, poštovanja i osnaživanja kako u umetnosti tako i u svim oblastima naših života bez razlike.
 
Hvala vam!